„Nemoj tu 25. previše je patetična. To ipak ne bih svirao, šta je ovo ispod?“ sa blago namrštenim izrazom lica, donekle i prekornim tonom, baš kao što bi se profesor u muzičkoj školi obratio učeniku – upitao je gitarista Vlatko Stefanovski svog mlađeg kolegu, violinistu Stefana Milenkovića. Ovi neočekivani muzički partneri uloge su naizmenično menjali, pa je tako ubrzo i Stefan, baš kao i u životu, bio profesor, ali ovog puta učenik je bio Vlatko. U svoj toj „igri“ dopunjavanja i zaokruživanja numera koje bi mogli i da sviraju na koncertu u Sava centru 22. decembra, virtuozi potpuno zaneseni, iako u sobi od tek nekoliko kvadrata, skoro da nisu ni primetili kada su se reporteri Danasa tiho ušetali na probu.
– Čekaj, čekaj da ovo zapišem, samo da ne moram više da mislim o tome – latio se papira i olovke Stefan i brže-bolje krenuo da beleži pređeno.
– Ma, nemoj sada da praviš raspored set liste – opet je prekoran bio Stefanovski.
– Ma, kakva set lista, nego pišem redosled za ovu pesmu. Ti imaš uvod, pa onda ide moj deo, pa ti ideš solo, pa onda ja temu – ne odustaje Milenković.
– Aha, to. Je l’ možeš onda prvo picikato, pa onda dalje možeš tercu da sviraš – konačno Vlatko prihvata objašnjenje svog mlađeg kolege.
Kada su najzad uskladili misli i završili sa pisanjem po papirima, koji su poput kakvih testova bili postavljeni ispred njih, Milenković i Stefanovski su sa teorije prešli na praksu… i začuo se prvi akord gitare, a onda za njim krenula je i violina. Tu više nije bilo nikakvih dilema, nesuglasica, samo hemija između dva vrhunska virtuoza. Taman kada smo se i mi zaneli sa njima, opet se odjednom na pola numere oglasio Vlatko:
– Cepaj solo ovde slobodno. Ideš pim, pam, pam, pam – pim, pam, pam, pam, a posle ja nastavljam.
– Baš ovde solo? – upitao je Stefan.
– Mnogo si mi ti discipliniran – sa smeškom na licu odgovorio je Vlatko. I numera se nastavila… Ali samo dok je Stefanovski ponovo nije prekinuo pitanjem: „Hoćemo li ovo samo kao instrumental ili sa pevanjem?“. Stefan, zbunjen:“ Pa, ne znam šta je bolje“. Prisutnima u sobi za probu dva maestra su ćutke klimnuli. Odluka je pala instrumental.
Opet su se vratili na rešavanje testa. „‘Check’, ovo će ići, a ovo drugo me nervira. To nećemo da sviramo“, zaključio je Stefan, a Vlatko se složio i predložio narednu numeru.
– Da krenemo sa violinom? – upitao je Stefanovski.
– Nije violina za harmoniju, ružno je – odgovorio je Milenković i automatski prešao na naredni zadatak. Nema sumnje da sve one koji nameravaju da idu na koncert zanima koji su to „zadaci“ u pitanju. Odgovor ćete, ipak, dobiti tek 22. decembra, jer nas je ovaj duo zamolilo da sve numere koje smo čuli zadržimo za sebe kako bi doživljaj posetioca na njihovom nastupu bio potpun i iznenađujući.
Sve ovo se desilo u 15 minuta, koliko nam je bilo dozvoljeno da prisustvujemo probi. Ali, bilo je više nego dovoljno da nam zagolica maštu. Ne samo nama, već i komšijama iz zgrade gde se nalazi Beogradska kulturna mreža (organizator koncerta) i gde se posve neobična proba odvijala. Desetak njih se okupilo u dvorištu, posedalo na klupe i premijerno uživalo u zvucima koji su dopirali iz stana u kojem su na njihovu sreću i zahvaljujući lepom danu, svi prozori bili otvoreni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
