Za nekoga ko je na sceni preko 35 godina i za koga se bez sumnje može reći da je najpriznatiji rok muzičar sa ovih prostora, osnovni problem – kada je o stvaralaštvu reč – može da bude nedostatak motiva, jer kad ostvarite manje-više sve svoje snove, teško da vas nešto može vući napred i terati da, na primer, jednu solo deonicu ponavljate i sto puta dok je ne odsvirate i ne snimite kako treba.
Svestan da su starije mu (i slavnije) kolege u njegovim godinama ili objavljivale šablonske albume koje su koristili kao opravdanja za polaske na nove turneje (Rolingstonsi, Makartni, AC/DC) ili pravile zaokrete okušavajući se, s promenljivim uspehom, u drugačijim muzičkim stilovima (Nofler, Klepton), Stefanovski je odlučio da novim pesmama pristupi studiozno i da ne žuri puno sa njihovim predstavljanjem, iako ih se od izlaska „Kula od karti“ (2003) do danas prilično nakupilo.
„Kula…“, naravno, nije jedino što je makedonski virtuoz objavio u prethodnih jedanaest godina (pomenimo izlet u bluz „Thunder from the Blue Sky“ (2008) i muziku za Paskaljevićev film „Kad svane dan“), ali je na deset pesama koje čine „Seir“ radio predano i dugo – pune četiri godine. „To je ‘home made’ album, napravljen doma. Tijesto sam mijesio sam, čekao da naraste pa konačno da ispečem sve to… To je privilegija koju ti kućni studio daje… Možeš snimiti album u pižami“, pojasnio je Vlatko u intervjuu za sajt muzika.hr zašto je „Seir“ potpisao i kao aranžer i kao producent. „Slikarski sam ga radio, kao lijeni slikari kad krenu raditi jedno platno s tri linije, pa iduće dvije godine još tri naprave.“ Liniju po liniju dodavao je i između nastupa sa Emanuelom i Rozenbergom (Kings of Strings), postepeno oblikujući album koji će, bez sumnje, razočarati one koji su očekivali pregršt vrtoglavo brzih deonica i ubojitih „pirotehničkih“ efekata: baš nasuprot, projektovani cilj Stefanovskog bile su melodije „sa dušom“, namenjene balkanskom prostoru (bez obzira što su tri od njih na engleskom), pa je veću pažnju posvetio melodijama, lirici i pevanju nego muziciranju, koje se tek na par mesta (kantri-bluzerska „Seir“, hard-rokerska „Guitar Tzar“) približava virtuoznom.
S druge strane, svi koji su voleli zvuk njegovog matičnog benda Leb i sol (promovisan „Tangentom“ iz 1984, a razrađen na albumima „Kao kakao“ (1987) i „Putujemo“ (1989)) bez sumnje će uživati i u novim pesmama, jer atmosfera većine njih asocira na „zlatne“ osamdesete. Ovo se naročito odnosi na pesme srednjeg i sporijeg ritma u kojima se prepliću zvuci duvačkih i žičanih akustičnih instrumenata, električne gitare i nikad bolji Vlatkov vokal, među kojima su najupečatljivije ljubavna „Fokusiram i zumiram“ i sentimentalni rok „Točna adresa“, obe sa primetnim „stingovskim“ elementima u sebi. Kao kontrast njima tu su nešto bučnije, „distorziranije“ numere „Love For All“ i pomenuta „Guitar Tzar“ (autorova oda gitari), dok prvi singl, šaljivi fanki-etno „Superheroi“, uz Vlatkov „vapaj“ upućen Supermenu i Betmenu, koji nikako da se pojave i spasu čovečanstvo, donosi i Šerbedžijin (nepotreban) monolog koji utišava i prekriva možda i najbolju gitarsku deonicu na albumu.
Iako su neke pesme („Hotel Blues“, „Deca na Sonceto“) ispod standarda na koje nas je njihov autor navikao, „Seir“ predstavlja važan album između ostalog i zbog toga što donosi pravi mejnstrim zvuk koji je na Balkanskom poluostrvu – usled invazije rep, alternativnog i kvazietno „saunda“ – skoro potpuno iščezao (ako nema mejnstrima, čemu su onda ovi stilovi alternativa)? Možda u ovoj činjenici Stefanovski i pronalazi motiv za svoje delovanje, pored neprestanog traganja – kako reče nedavno – „za savršenim zvukom, zvukom koji nešto znači“. Na „Seiru“ tog savršenog zvuka nema, ali je album bitan korak u potrazi za istim, potrazi koja će se jednom, nadamo se, okončati uspehom.
Jer, svojim je celokupnim delovanjem Stefanovski to apsolutno i zaslužio.
Ocena: 6/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
