Ponovo na sceni posle dve decenije

Kada je još daleke 1986. godine Aleksandar Đukić osnovao grupu, nije verovao da će bend posle nekoliko velikih hitova imati pauzu u radu dugu čak dve decenije (1989 – 2009), ali Nesalomivi se nisu dali slomiti i ponovo su na velikoj sceni.

Šta je sprečilo Nesalomive da još pre raspada SFRJ objave album?

– Mi smo u ono vreme verovatno bili jedini band sa ovih prostora čije su se pesme u velikoj meri vrtele po medijima, a da pri tome nismo imali objavljen album i diskografsku kuću iza sebe. Bilo je to vreme kada su kod nas postojale samo velike državne diskografske kuće, PGP, Jugoton ili RTV Ljubljana i bilo je izuzetno teško doći do ugovora za snimanje albuma. Jedina od ovih kuća koja je pokazala otvoren interes bio je PGP i to zahvaljujući inicijativi sjajnog Petra Popovića koji je tada tamo radio. Ali, njegov entuzijazam nisu podelili svi u tom glomaznom i tromom sistemu čak i za ono vreme i pregovori su se neuspešno završili. Međutim, dobre pesme su dobre pesme i dogodilo se nešto zaista neverovatno tokom proteklih 20 godina sa pesmama „Ja imam ideju“ i „95 52 95“. One su živele same od sebe, korišćene su u reklamnoj kampanji, različitim tv emisijama kao muzički off-ovi i upravo ova neobična vitalnost muzike koju smo radili ubedila nas je da naš povratak na scenu ima smisla – priča za Danas bas gitarista i vokal u Nesalomovima Aleksandar Đukić.

Šta su članovi grupe radili prethodnih 20 godina?

– Bojan Vulin (gitarista – prim. aut.) je IT specijalista i gotovo svih ovih proteklih godina bavio se tim poslom. Branislav Popović je pored svog redovnog posla jedini od nas ostao u muzici i svirao je bubnjeve u nekoliko poznatih beogradskih rok sastava, Roze poze i Familija između ostalih. Ja sam celu drugu polovinu 90-ih proveo u inostranstvu, u Moskvi, Briselu, Luksemburgu, radeći poslove od prava do marketinga. Bez obzira na ovako dugu pauzu, kada smo se u kasno proleće 2008. godine prvi put posle toliko vremena okupili na probi odmah smo zvučali kao Nesalomivi. Setili smo se bez problema svih pesama, počinjali i završavali ih „na jedan“ i osetili da ponovo silno uživamo u sviranju.

Kakvi su za sada odjeci i reakcije na nedavno objavljeni album „Isti onaj dečak“?

– Vrlo, vrlo pozitivne. Album je tek u početnoj fazi promocije. Naš izdavač Dalas rekords zaista sjajno vodi ovaj posao i profesionalci u medijima i uopšte muzičari, koji su imali prilike da preslušaju material, vrlo hvale kvalitet i identitet pesama, produkciju, dizajn, opremu albuma. Pre dva petka i zvanično je predstavljen na promociji koja je održana u okviru manifestacije Gitar Art Expo kao dela programa Gitar Art Festivala. Sada je na redu publika. Nadamo se da će ljudi prepoznati i voleti to što im nudimo i da će taj ničim izazvani optimizam, koji tako dosledno u našim pesmama promovišemo pozitivno uticati i na sve koji album budu kupili slušali.

Mogu li pesme iz 80-ih poput „95 52 95“ ili „Ja imam ideju“ ponovo da budu podjednako popularne kao onda?

– Oooo da, 80-te su bile poslednje zaista sretne godine na ovim prostorima. Duh tog vremena može lekovito uticati na ljude i danas sigurni smo. Međutim, mi ne vidimo da su Nesalomivi nužno retroprojekat. Smatramo da je ovo živa muzika koja ima pun smisao i danas, 11 novih pesama koje se nalaze na ovom albumu, plus dve stare pesme u originalnim verzijama kao bonus, većinom su nastale u ono vreme, ali apsolutno su relevantne i dalje i na jedan plastičan način pokazuju da to čemu mi sada kao društvo težimo jeste nešto gde smo već bili pre 20 godina.

Džez i bluz Čikaga kao inspiracija za ime

– Ime za grupu je bila moja ideja. Kao klinac sam bio fasciniran crno belom tv serijom „Nesalomivi“. Cela ta estetika, oni mantili, šeširi, taj džez i bluz ambijent Čikaga… Kada je u jesen 1986. bend osnovan nije bilo dileme oko imena – naglašava Đukić.