Povratak starom poretku

Razlog za „novi početak“ ovog puta, na sreću, nije nečiji tragičan kraj već odlazak basiste Pitera Huka, koji je 2007. tokom gostovanja na jednom radiju obznanio – na zaprepašćenje ostalih muzičara – da napušta bend koji ga je proslavio i zahvaljujući čijoj muzici će i biti pamćen kao „jedan od najagresivnijih, ali i najmelodičnijih rok basista ikad“. Bernar Samner, Stiven Moris i Fil Kaningem su se nakon početnog šoka brzo pribrali, mesto u bendu ponudili Tomu Čepmenu (Bad Lieutenant) i nastavili sa koncertnim aktivnostima, što je bio povod za početak javnog prepucavanja između Samnera i Huka, koji je na kraju podigao tužbu i od suda zatražio zabranu korišćenja imena New Order. „Iskreno, mislim da me je on tada doživljavao kao jadnika jer sam hteo više vremena da provodim sa porodicom, a manje sa grupom na turneji“, ispovedio se Samner nedavno novinaru magazina „Q“. „Mi smo, definitivno, dve potpuno različite ličnosti i nije nam suđeno da delimo isti prostor.“ Na pitanje kako je onda izdržao da sa Hukom sarađuje u dva benda tokom skoro trideset godina, Samner se ironično osmehnuo i poručio da „New Order sada mogu da idu na puno različitih mesta, na koja ne bi mogli stići da je Piter još uvek tu.“

Ta „različita mesta“ su, otkriva nam „Music Complete“, destinacije koje je bend već posećivao osamdesetih – elektronske i ka disko-popu orijentisane numere – i koje njegovi (preostali) članovi, očigledno, doživljavaju kao habitat u kojem se osećaju spokojno i nadasve udobno. NJih predvode evro-pop „Tutti Frutti“ (koji se, da ne poverujete, okončava onim – osamdesetih veoma popularnim – lascivnim upadicama na italijanskom) i „People On The High Line“ čija se gitara u Chic stilu savršeno slaže sa haus klavirom, fanki basom i disko ritmom čiji je primarni zadatak da slušaoca odvuče do podijuma za igru (zajedničko za obe kompozicije je i to da u njima gostuje Eli DŽekson, pevačica sastava La Roux). „Joy Division ne bi nikad snimili nešto slično ovom“, prokomentarisao je pesme bubnjar Moris, „što je bio dodatni razlog da ih stavimo na album“, aludirajući time i da je namera benda bila da napravi otklon od svega što je do sada radio, a naročito od albuma na kojima je Hukov doprinos bio značajan.

To se može zaključiti i po Čepmenovom muziciranju koje nije puko oponašanje tehnike slavnog prethodnika, ali i po tome što rok gitara na „Music Complete“ skoro da i nema (sa časnim izuzecima uvodne, melanholične „Restless“, indi roka „Academic“ i osmominutne balade „Nothing But A Fool“ koje uz „dipešovsku“ „The Game“ čine kvartet pesama koje jedine asociraju na prethodnika „Waiting for the Sirens' Call“ iz 2005). Izmenjenom zvuku benda svoj doprinos su dali i klavijaturistkinja DŽilijan Gilbert koja se posle desetogodišnje pauze (i borbe sa kancerom) vratila u bend, ali i producenti Tom Roulands, Ričard Eks i Stjuart Prajs čiji su potpisi najuočljiviji u esid-haus-elektronskoj „Singularity“, tehno-industrijskoj „Unlearn This Hatred“ i sedmominutnom novotalasnom disko gruvu „Plastic“. Prve dve donose energiju svojstvenu Roulandsovoj matičnoj grupi The Chemical Brothers, dok je Eksova opsednutost estetikom The Human League i Kraftwerk zaslužna za „moroderski“ zvuk treće, u kojoj i Samnerovo pevanje nije (uobičajeno) monotono, već podseća na stil njegovog „saborca“ iz 80-ih Holija DŽonsona.

Ako je verovati teoretičarima rok muzike, siguran znak da je bend u stvaralačkoj krizi jeste prisustvo većeg broja gostiju na albumu, pa s obzirom na to da pored pomenute DŽeksonove „vokalne dužnosti“ sa Samnerom dele još i Brendon Flauers (u neinventivnoj „Superheated“ koja donosi i neverovatno banalne stihove „You want your life back, Girl I'm not a thief, You told me that it's over and that you were gonna leave“) i Igi Pop (čiji je zadatak bio deklamovanje monologa u bizarnoj horor numeri „Stray Dog“), onda bi se i ovde mogao izvući zaključak da su odlaskom Huka New Order ostali u kreativnom ćorsokaku, ali je, ipak, utisak da to u najvećoj meri nije tačno. Da, melodične bas deonice jesu (bile) jedan od zaštitnih znakova grupe i nema dileme da bez njih pesme zvuče siromašnije, međutim i da je Huk ostao bend bi opet bio u poziciji da mora da menja zvuk (inače bi ga optužili da se ponavlja), bilo inkorporiranjem elemenata iz davno prošlih „zlatnih dana“, bilo koketiranjem sa aktuelnim trendovima, što su oni – kad se album sagleda u celini – i učinili, trudeći se da nekako „pomire“ oba pristupa. Daleko od toga da se rezultat može proglasiti remek-delom, ali za deveto po redu studijsko izdanje, uz to i prvo nakon najvećeg „potresa“ još od Kurtisove smrti, ove su pesme i više nego zadovoljavajuće.

Još kad bi Samner u svojoj šezdesetoj (konačno) nadrastao tu tinejdž liriku… „You've got me where it hurts, But I don't really care, Cause I know I'm ok, Whenever you are there.“ Ali, stvarno!?

Obavezno poslušati: „Plastic“, „Unlearn This Hatred“, „The Game“.

Ocena: 7/10