„I threw it all away because I had to be what never was“ stih je koji na samom početku albuma „Sonic Highways“ nagoveštava da je namera Fu Fajtersa bila da (konačno) izađu van žanrovskog okvira u kojem su obitavali protekle dve decenije i da – nakon potvrđenog statusa jednog od najkomercijalnijih rok sastava – svom imenu napokon dodaju i odrednicu veliki bend, do sada negiranu od strane kritike sa obe strane Atlantika.
U svrhu ostvarenja cilja Dejv Grol i ekipa su osmislili ambiciozan i logistički komplikovan projekat čija se suština ukratko može opisati ovako: bend je putovao Amerikom i posećivao poznate muzičke studije, u njima se družio sa muzičarima i producentima koji su, svako na svoj način, ostavili trag u modernoj muzici i onda svoje impresije pretvarao u pesme. Fajtersi su verovali da će na taj način „uhvatiti“ i specifičan duh gradova koje su posetili i to ovekovečiti soničnim razglednicama koje bi oslikavale i kulturni diverzitet „kolevke rokenrola“. Grol je zato stihove pisao tek na kraju procesa stvaranja, inspirisan ispovestima gostiju u studiju ili događajima koji su prethodili njihovom nastajanju. Bend su sve vreme pratile kamere i nakon što je putešestvije okončano Grol je od snimljenog materijala napravio dokumentarnu seriju za HBO čija svaka epizoda prati nastajanje jedne od osam kompozicija koliko ih je na kraju završilo na „..Highways“ (simbolika osmice ovde je očigledna – radi se o rednom broju pod kojim će album biti zaveden u diskografiji Fajtersa).
Pet do sada prikazanih epizoda otkrivaju da Grol pored bubnjarsko-gitarskog umeća ima i talenat za režiju, a od svih je najupečatljivija prva, u kojoj bend u čikaškom studiju Stiva Albinija (producenta Nirvaninog albuma „In Utero“) radi na pesmi „Something From Nothing“. Grol prvo prikazuje snimke legendi Madija Votersa i Badija Holija praćene ispovešću potonjeg o tome kako su crni muzičari prve „instrumente“ pravili od dugmadi i struna i kako on nije želeo da se povinuje volji diskografske kuće i promeni ime u „neko zvučnije“ (odatle i inspiracija za sledeće stihove „A button on a string, And I heard everything“ i „You’ll never make me change my name“). Potom reditelj fokus prebacuje na čikašku scenu 70-ih i bendove Cheap Trick i Naked Raygun koji su uticali na muzičko sazrevanje članova Fajtersa, a na kraju kamere beleže i dolazak gitariste Rika Nilsena da bi – po pozivu benda – snimio deonice za „Something From Nothing“, koji odmah po ulasku u studio vispreno primećuje: „Pa, vaš bend već ima trojicu gitarista – jeste li sigurni da sam vam ja zaista potreban?“
Upravo ovo polušaljivo pitanje iskusnog veterana (čije se muziciranje i ne čuje u konačnoj verziji pesme) pokazuje da je i on – slično potpisniku ovog teksta – bio razočaran kad je shvatio da „Something…“ nema ama baš nikakve veze sa zvukom njegovog benda Cheap Trick ili bilo kod drugog izvođača iz Čikaga, te da je jedino što se za pesmu može reći jeste to da zvuči kao… pa, klasična pesma Fu Fajtersa. Identičan zaključak može se izvesti i za ostale kompozicije koje su, navodno, bile inspirisane američkim muzičkim nasleđem: tako je, recimo, „The Feast and the Famine“ manje-više tipični fufajterski hard rok sa grolovskim na-ivici-vrištanja pevanjem, „Congregation“ je poletna pop-rok pesma srednjeg tempa, ali bez melodije koja se pamti, dok „In the Clear“ donosi, za promenu, nekoliko kraćih segmenata u kojima se čuje duvačka sekcija Preservation Hall Jazz benda koja, međutim, samo pojačava utisak da sve liči na nešto što su Manic Street Preachers snimili nedavno. A da pomenute kompozicije apsolutno ničim ne asociraju na muziku gradova u kojima su nastale (redom: Vašington, Nešvil i Nju Orleans) jasno je već nakon prvog slušanja: mogle su sve biti snimljene i u Babušnici ili Svinjarama, razliku niko ne bi primetio.
Rečnikom pisaca beogradskih grafita, Fajtersi su „džaba krečili“ širom Amerike: „Sonic Highways“ ne donosi ništa značajno i novo, ne predstavlja „kamen međaš„ u karijeri benda i neće mu obezbediti toliko željeni status. Reč je o rutinskom ostvarenju sa prosečnim (za njihove standarde) pesmama čije su melodije, verovatno, nastale u Grolovoj kući u Sijetlu, dok lirika jeste pisana „on the road“. U konačnom ishodu serija na HBO-u se čini interesantnijom i uspešnijom i svakako je vredi gledati (ako ni zbog čega drugog, onda zbog dragocenih svedočenja njenih aktera), a pesme na albumu mogu se posmatrati i kao skup saundtreka koji su tu da nas podsete na radnje pojedinih epizoda i ništa više.
„Na dvadesetogodišnjicu nastanka benda odlučili smo da uradimo nešto novo i kreativni proces učinimo ponovo interesantnim“, veli Grol na početku serije. Za dvadesetpetogodišnjicu će, definitivno, morati više da se potrude, a nekakav sonični autoput bi mogli do tada da instaliraju i ovde, na fajterski nastrojenom brdovitom Balkanu.
Kad već nemamo one druge, asfaltne, ovi bi nam dobro došli.
Ocena: 6/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
