Stanovnik zvezda

Njihove boje, originalni stajling i izvrsno raspoloženje bez sumnje hrabre svakog ko se popne na Main Stage, a zauzvrat umetnici eksplodiraju pred takvim izazovom za svoju odvažnost, prikazujući nekako uvek neizmerno više od onoga što čak i sami misle da mogu. Ljubav i poverenje vladaju ovde među partnerskim stranama – umetnik prevaziđe sebe, ali hiljade pred njim ponovo uspevaju da ga iznenade i zaprepaste svojom pak prikazanom snagom. Nedeljno veče dovelo je ove natprirodne spirale do maksimuma.

Najpre su dejstva planete EXIT obožavalaca na svojoj koži iskusili Hurts. Prefinjeni engleski synthpop duo trijumfalno otvara svoj šou, potpomognut izvrsnim sviračkim kamaradima iza. Njihov izraz je setan, no opet pun do vrška kakve herojske energije, koji njihovu mušku ranjivu emocionalnost čini da se razleže Petrovaradinom na kresti talasa potpune iskrenosti. Iako bi muzika koju stvaraju mogla da sa ovakvo osetljivim sadržajima potone u kakvu afektaciju, ona naprotiv ovde raste i razvija se do erupcije u kojoj najedanput sve postaje moguće. Bezobzira na svoju zanesenu osećajnost, zvuk je neporecivo moćan u tolikoj meri da će se pevač u jednom trenutku posve rokerski obračunati sa stalkom od mikrofona, premda šou ipak okončava bacanjem cveća u publiku – što je i suština žestoke čežnjivosti gromovitih damara koju Hurts svojom muzikom prenose. Gejziri i vatrometi radosti na vrhuncu, hiljade upaljenih ekrana telefona, tih podignutih ruku koje složno mašu i auditorijum, koji od samog starta neprekidno peva sa svojim idolima snažno, gotovo čak nadjačavajući pevača u mnogo kojem koncertnom momentu. Punog srca, Hurts silaze sa Glavne bine praćeni vriskom.

Ali Suede, ah, Suede! Brett Anderson kao istinski vladar scene miče se podijumom na neverovatan način rođenog superstara, isterujući sve svoje demone napolje! Bowie-jevskog manira pevanja, ali nekakvog Bowie-ja naše generacije, sa pregrštima svojih prekrasno nezaboravnih pesama, Brett ovde vitla mikrofonom kao lasom, hvatajući vas u svoje opojne, zavodljive mreže. Njegov glas je moćniji od stvarnosti, njegova perfektna mršavost i intimni ispovedni muzički momenti u kojima kleči na sceni poput nestvarnog stanovnika zvezda, prizivaju u hipu lik nenadmašnog Ziggy-ja Stardust-a, ali ne kao puku imitaciju, nego kao daleki odblesak prethodnika u dugom hodu generacija ljudi koji su pali na Zemlju. Pali anđeo, živa scenska vatra, hodač kroz naša najskrivenija osećanja, nebeski plesač pun života, za kojeg ne možete više da poverujete da uopšte postoji van koncertne pozornice. Odlazeći s nastupa, u ušima vam odnekud, bez vidljivog razloga tutnji „Suffragette City“, odvrnut do daske u glavi. Živeo!