Hau Gelb, legendarni lider sastava Giant Sand, divlji je sin Amerike u punom smislu te reči. Nepokoran i odmetnut od svake muzičke i društvene norme, Gelb sa svojim saborcima i saborkinjama već tri decenije ispisuje alternativnu verziju sadašnjice, zagledan u prošlost, a strasno okrenut budućnosti. Njegovi mitski zvučni eksperimenti, zabeleženi na mnoštvu Giant Sand albuma, ili pretvoreni u iste – nenadmašni su po svemu. U 2000-im ipak dobar deo godine provodi u Evropi, tako da sve češće otkrivamo njegovu šansonjersku stranu, poteklu iz ko zna kog zakutka rodoslova, poreklom sa Starog kontinenta. On sam izražava se u ovom razgovoru onako kako se od njega i može očekivati – kao poeta i muzičar-lutalica. U nedelju, u sali Amerikana Doma omladine Beograda, prvi put Hau Gelba slušamo sa njegovim Giant Sand uživo.
Odrastali ste u Pensilvaniji, koja vrsta muzike se mogla čuti na lokalnom radiju, kako ste čuli muziku 60-ih dok ste bili dečak i tinejdžer, da li je bilo odjeka hippie protesta koji su do vas dopirali, kako se sećate svega? Usput, da li su vas stvarno odgajali vukovi, kako se navodi na vašem sajtu?
– Bilo je to ovako… U to vreme bio sam između surovih krajnosti hipija i panka – dok je disko pokušavao da vlada radio talasima… ali moje visoko vrednovanje određenih zvukova postalo je očigledno još na početku, mada nije bilo nikog ko bi mi bio vodič kroz taj svet… tako da sam se sam lično pridržavao naizgled čudnovatog asortimana različitih vrsta muzike, da bih na kraju shvatio kako su one zapravo povezane: džez, kantri, rok i bučni eksperimenti… postoji veza među svima njima koja izgleda tako očigledno. Sve one napadaju.
I da… Odgajili su me vukovi… čini mi se.
Je li klavir bio vaš prvi instrument? Kako ste se prvi put uopšte popeli na neku scenu da svirate i pevate ljudima?
– Klavir jeste bio prvi instrument, ali je bio takođe i pretežak za učenje, a i za nošenje… pa sam prešao na gitaru. Ona je mnogo primalnija i katastrofičnija. Klavir je mnogo sofisticiraniji i, kako bih rekao, demografičniji. Potrebne su mi obe strane. Što se muzike tiče, ona mi je od početka bila kao ona sekira kojom se razbija prozor u slučaju opasnosti.
Koju ste ploču prvu kupili u životu? Ko su bili vaši heroji u vreme kada ste se ozbiljno spremili za to da muzika bude sav vaš život?
– Da, sećam se… Bilo je to slučajno… Otišao sam do robne kuće i pitao prodavca za neku pesmu koju sam čuo na radiju, a u čijem naslovu je bilo „upali moju vatru“ („Light My Fire“)… i na kraju su mi prodali album Hoze Felisijana sa tom pesmom, umesto The Doors. Verovatno sam tad prvi put počeo da dovodim u pitanje stvarnost oko sebe.
Potom sam čuo Nila Janga kako se bori sa električnom gitarom i kako izgleda kao da mora da se rve sa njom da bi izvukao svoj zvuk… meni je to izgledalo kao nešto što ima smisla, bilo mi je potpuno jasno. Usput sam se upoznao sa nekim zvezdanim izvođačima na klaviru, samo tako što sam nabasao slučajno na njih u odeljku sa pločama na popustu u prodavnici.
Koji je bio vaš prvi najsnažniji utisak kada ste počeli da živite životom profesionalnog muzičara? Šta je bilo vaše najveće oduševljenje, a šta najveće razočarenje?
– Za mene je najveći poklon od Muzike bio taj što sam mogao da živim u trenutku i za trenutak, te da naučim da improvizujem onako kako to priroda čini sa svime što joj se nađe na putu. Razočaranja su se uvek dešavala, ali te ona samo ojačaju na dobar način i muzika onda postane vitalna. To je 'win-win' situacija…
Kako ste se osećali u oblasti rocka, posmatrano sa gledišta tržišta? Je li to u slučaju Giant Sand bila svesna outsajderska pozicija, prostor slobode koju ne biste mogli da menjate za bilo kakav ugovor i u kojem tvrdoglavo opstajete?
– Takozvani uspeh i slava nikad nisu imali mnogo privlačnosti za mene… te stvari su mi izgledale kao mesto na kome bih se iznervirao, ako bi se ikad i stiglo dotle, a posebno ako bih u njemu završio. Oslanjam se na mnogo prirodniji proces u kreaciji… barem je meni mnogo prirodniji.
Žene-muzičarke na vašim albumima imale su oduvek izuzetno mesto – Hatfield, Germano, Victoria Williams, PJ Harvey … zaista divne umetnice, imate li neke naročite uspomene na saradnju sa pojedinima od njih?
– Da. Na svaku od njih… ima jedna zanimljiva stvar kad sarađuješ sa ženama – uvek postoji taj divni rizik zvučne romanse i neka vrsta udobnosti matrijarhata takođe. Žene su izgleda pravi oblik koji muzika ima, one poseduju muziku u svojim glasovima i onaj prirodan ples u načinu na koji se kreću, dok se muškarci samo trude, da bi na kraju došli tek samo blizu onome što već jesu.
Kako se muzika sluša danas – imamo utisak da publika na koncertima ima sve manje pažnje? Za koga se prave ploče danas – da li je prošlo vreme 'long play' dela ili nije?
– Mnogi ljudi slušaju muziku lošeg kvaliteta zbog mp3 fajlova… ali ovi fajlovi daju muzici mogućnost da bude mobilnija i intimnija, jer se muzika tako danas sluša, tako je nosimo sa sobom… sa druge strane ovo čini slušanje benda na koncertu suštinski bitnim, jer samo na koncertu dobro zvuči… mnogo bolje nego bilo šta što možete čuti na telefonu.
Ko su među bendovima širom sveta pravi naslednici Giant Sand? Kako vidite Giant Sand za 30 godina?
– Ima ih mnogo… neki i ne znaju da su naši naslednici… ali muzika je i tako uvek bila delatnost koja stalno evoluira… priroda muzike i jeste da nikad ne ostane ista.
Spremate se da proputujete Evropu, preneraženu terorističkim napadima. Kako komentarišete celu novu istorijsku situaciju i šta očekujete da ćete susresti na ovoj turneji?
– Kad bilo ko napadne nenaoružane ljude, on je u ratu sa ljubavlju… ljubavlju za ljudskost i ljubavlju samu po sebi… takvi ljudi su već izgubili, čak i nema potrebe da izgube bitku.
Kad nosiš gitaru, ona je uz tvoje telo u istoj poziciji kao i puška, ali ona daje život, umesto da ga uzima.
Pitanje je samo da li si davalac ili oduzimač života?
Biti živ je sveta stvar… a muzika nije slučajna i usputna pojava u našem postojanju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
