Fudbal mi je uništio domovinu

– U 11 zemalja sam živeo, a tamošnji vladari me sačekivali. Ne zaboravljajući da sam jedini trener uz Boru Milutinovića koji je vodio pet reprezentacija. Gana, Irak, Mijanmar (nekadašnja Burma), Jemen i naravno Jugoslavija možda ne zvuče kao fudbalske sile, ali sam sa svima njima puno postigao.

Da li biste neku zemlju izdvojili?

– U Gani me je sačekao potpredsednik zemlje, uz izvinjenje što je predsednik bio na službenom putu. Upoznao sam i kralja Gane. U Iraku sam upoznao najviše zvaničnike, družio se sa predsednikom Olimpijskog saveza Udaijem, sinom Sadama Huseina. U Jemenu sam bio prvi selektor koji ih je doveo u Evropu. Burma nam je uvek bila prijateljska zemlja, ali oni su početnici. Ipak, Kina je nešto najlepše što mi se desilo u životu. Posle mečeva me je sačekivalo nekoliko hiljada ljudi.

Kakva je hrana u tim egzotičnim zemljama?

– Ko kaže da se u tim zemljama ne jede dobro, taj laže. Kineska kuhinja je svetska, a prisutna je i u Burmi. U Africi imate hotele koji naginju evropskoj kuhinji. Što se tiče Bagdada i Rijada, tamo je sve raznovrsno, pod uticajima svetskih kuhinja.

Otkud vi uopšte na Bliskom i Dalekom istoku?

– Moj odlazak iz našeg fudbala desio se usred kvalifikacija za EURO 2000, dok sam bio na odmoru. Bio sam na jednom predavanju u Atini kada sam dobio lični poziv od princa Saudijske Arabije da vidim Rijad i Al Naser. Tada ništa još nisam bio potpisao sa njima. Međutim, smešteno mi je da sam napustio reprezentaciju a nisam, i to pred meč sa Hrvatskom u Beogradu. Zaboravljeno je da sam pošteno odradio pet godina u savezu, a mogao sam biti prvak Evrope sa tom generacijom.

Pominjete duel sa Hrvatskom, on je za vas bio nešto posebno?

– Žao mi je što mi nije bilo dozvoljeno da pobedim Hrvate, pogotovo što im je Ćira Blažević bio selektor. Imali smo nas dvojica dobre odnose, ali strašan rivalitet. Živeo sam za taj meč sa Hrvatima. Na sreću, desio se onaj čuveni meč u Zagrebu i mi smo otišli dalje.

Sadašnja generacija nije otišla na Mundijal. Šta dalje?

– Nije prvi put da imamo odlične igrače i trenere, a da ne prođemo dalje. Pa šta. Dobra je ideja sa Ljubinkom Drulovićem, videćemo šta će biti. U novi ciklus krećemo bez investicija, a uvek je moguće naći neko drugo, možda i bolje rešenje.

Kakav nas put čeka?

– Grupa nam je takva da moramo mekano da prođemo na Evropsko prvenstvo, dok nam je situacija u društvu i sa navijačima takva da moramo da idemo u Francusku. Treba napraviti spoj mladosti i iskustva. Tu su dvojica vrhunskih igrača oko kojih treba okupiti tim, oko Branislava Ivanovića i Aleksandra Kolarova. Oni su stubovi ekipe. Da se Mihajlović nije posvađao sa njima, a drugi su mu podmetnuli to kukavičje jaje, mi bismo danas bili na Svetskom prvenstvu. Ima dobrih igrača i u domaćem fudbalu, nisu to samo fudbaleri u inostranim klubovima.

Vi ste bili trener širom sveta, a gde su srpski treneri danas?

– Imamo 18 trenera koji rade van, u Libiji, Omanu, Južnoj Africi i Mijanmaru, gde je selektor naš čovek i to na moju preporuku. Ali, slika se promenila poslednjih godina. Imali smo šestoricu trenera u Kini, ali se nisu dobro ponašali, ogovarali su jedan drugog, nisu živeli sportski i završili su posao.

Koliko se sadašnja situacija razlikuje od vremena kada ste vi vodili Crvenu zvezdu?

– Četiri puta sam bio u Zvezdi, po dva puta kao igrač i trener. Od 1992. do 1994. sam radio za deset maraka. To su bili najteži dani u istoriji Zvezde, teži od onih 1945, a o sadašnjosti i da ne pričamo. Ja sam kao trener imao samo šest lopti na 27 igrača na treningu. To su bila teška vremena, a ne ovo sad.

Kako danas izgleda srpski fudbal?

– Najpre da shvatimo da srpski fudbal nisu samo Partizan i Crvena zvezda. Za mene su to i Radnički iz Niša, Jagodina, Spartak, Vojvodina… Bio sam dva puta u Radu, preživeće i oni u Superligi. A ovi klubovi koji svaki čas menjaju trenere neka se zapitaju zašto to rade. To je danas srpski fudbal.

Šta je onda rešenje?

– Nema ništa preko noći i nema igranja sa strukom. Trenutno imamo 20 stručnjaka bez angažmana. To su Antić, Stanojević, Đukić, Okuka, Tumbaković, Ljupko Petrović… Moj predlog je da se ožive sredine koje su slovile za fudbalske. Da oni vode klubove, da edukuju mlade trenere. Moj dobar prijatelj, bivši selektor Brazila Pereira kada se vrati u Brazil, trenira ekipu iz treće lige i tu čeka poziv iz inostranstva. Đukić je iz Šapca, Antić iz Užica, trebalo bi da se vrate u rodni kraj i ostave nešto iza sebe. Naši najtalentovaniji fudbaleri nisu ni u prvoj ni u drugoj ligi, nego u amaterskoj.

Gde ste vi u svemu tome?

– Imam planove da se uključim u razne asocijacije koje će da se bave strukom. Postoje određeni predlozi i sa zadovoljstvom ću ih prihvatiti. Za sada želim da pomognem srpskom fudbalu zato ne razmišljam o inostranom angažmanu.

Gde je koren sukoba Zvezde i Partizana i da li država sme da se meša?

– Ne. Umesto toga treba pohvatati hohštaplere koji nagovaraju navijače da sa tribina prozivaju one koji njima ne odgovaraju. Imao sam 14 derbija bez ijednog incidenta. A onda je usledio incident u večitom derbiju u revanšu polufinala kupa kada je Ivić dao gol u 86. minutu i izbila tuča na pola sata. Da je sudija tada imao hrabrosti da prekine meč, to se posle ne bi ponavljalo. Tada je sve počelo i krenulo niz vodu, te 1993.

Kako gledate na situaciju sa FS Kosova?

– Dešavanja na Kosovu sam osetio na svojoj koži. Bio sam dole pred sam rat, tokom 1988. i 1989. godine, i osetio sam netrpeljivost prema ljudima srpske nacionalnosti. Nisu nam davali da jedemo kada se služila večera. Bio sam ljut i jednog dana sam igračima srpske nacionalnosti rekao „idemo mi kući“ i tako je i bilo. Posle znamo u šta se to izrodilo. U prištinskom savezu ima dosta fudbalera koji su igrali u našim velikim klubovima, počev od Vokrija. Treba pratiti tekuću situaciju. Kosovo je naše najveće blago, nikada ne smemo priznati nezavisnost, ali moramo da razgovaramo sa njima. Neka se o fudbalu razgovara i u Briselu kada se sastanu Vučić, Dačić i Tači.

Da li pratite ostale sportove?

– Gledam sve sportove, ali mi se ne sviđaju sukobi u košarci. Mnogo su zaratili i to nije dobro. To mora da stane. Čak i da bude zaprećeno od strane države rečima „dosta je, ili letite napolje“. Jedna fudbalska utakmica, između Dinama i Crvene zvezde, mi je rasturila domovinu. Nemoj sada da mi odnos Crvene zvezde i Partizana uništi drugu državu, moju Srbiju – zaključio je Živadinović.

Lion centar sveta

– Lion i Zvezdara su najlepši kraj na svetu. Osnovna škola Veljko Dugošević i Šesta muška gimnazija su me odgajali. Na našem školskom terenu i u klupama je poniklo mnogo dobrih ljudi. Sa mnom su u osnovnu školu išli jedan od osnivača Danasa Radomir Ličina, a tu je bila i prvakinja u šahu Katarina Jovanović. Gimnazija je dala televizijska lica poput Vesne Nestorović i Danke Novović, kao i Ivana Bekjareva – naglašava Živadinović.

Krpenjača ili džip

– Nekada smo imali samo krpenjaču. Sada sve veći broj dece roditelji dovode na treninge skupim džipovima, da dete postane neko, a ne znaju da će ga tako uništiti. Ne znam odakle mnogima pravo da sebe smatraju elitom. Zna se šta je elita – da ti porodica traje 300 godina, da imaš obrazovanje i da si nasledio imovinu. Sadašnja elita kapital stiče preko noći, prvo se kupe kuće na Dedinju i besni džipovi – smatra Živadinović.

Brada ne može na teren

– Vodio sam računa o igračima u svakom pogledu. Od higijene do obrazovanja, a vodio sam ih i u pozorište. Kod mene neobrijan igrač nije mogao na trening, a kamo li na teren. Danas su svi neobrijani, kažu to je sada kul – konstatuje fudbalski trener.

Bio sam bolji od Džajića

– Bio sam najtalentovaniji igrač u istoriji Zvezde, posle Šekularca. Da Draganu Džajiću nije bilo mene, ne bi postao to što jeste. Prvi sam rekao Miljanu Miljaniću da tada mladi Džajić mora da igra u Zvezdi. Ja sam imao neugodnu povredu leđa i nisam ostvario svoj maksimum, jer sam bukvalno igrao sa jednom nogom. Da neko ne pomisli pogrešno, Džajiću čestitam na ogromnoj karijeri, ali ja sam mu bio kapiten. Treba reći kakav sam igrač bio, iako je on kasnije postigao mnogo više – priseća se Živadinović.