Preživeli smo pakao

– Hvala na pozivu, znam da vam je to posao, a čitaoci radoznali da čuju priču iz prve ruke, ali ne bih da prepričavam golgotu koju smo preživeli u Đenovi. Između sebe smo se dogovorili da ne izlazimo u javnost s detaljima… Zbog bezbednosti. Razumejte nas, ipak imamo posla sa opasnim, na sve spremnim, tipovima. Ko zna šta je sledeće, bojimo se za svoju sigurnost – odbio nas je na početku razgovora jedan naš fudbaler, a onda posle dugog ubeđivanja bojažljivo, uz insistiranje na anonimnosti, pristao da opiše dramu iz napadnutog autobusa s ekipom.

– Glava, želudac i srce me zabole kada se setim tih horor scena. Sve je počelo preko dana, kada je grupa takozvanih navijača došla pred naš hotel i dugo vređala Stojkovića. Računali smo da neće ići dalje od toga, mada je bilo mučno slušati pesmu u kojoj se pominju mrtvački sanduk i sveća. Nažalost, to je bila samo uvertira za dramu pred polazak na meč – uz dubok uzdah počinje priču čovek čija je glava bila u torbi zbog nečijih suludih interesa.

Ono najgore desilo se ispred hotela, par sati pred početak utakmice.

– Pakovali smo stvari u autobus kada je jedan huligan iskoristio našu nepažnju i malobrojno prisustvo domaće policije, ušao u vozilo i verbalno udario po Vladi. Uspeli smo nekako da ga oteramo, ali vratio se s velikom grupom još agresivnijih pomoćnika. Provalili su u autobus, upalili baklju i onako raspomamljeni od mržnje krenuli da traže Stojketa. Tu je počeo haos. Nismo videli jedni druge od gustog dima, niti se čuli od dreke. Bio sam ubeđen da su već počeli da prže nekog od nas, tolika je bila cika, vriska i panika. Srećom, dvojica pribranijih igrača uspeli su da ih obuzdaju i spreče da dođu do našeg golmana. Ni sam ne znam posle koliko vremena, tek uz pomoć pristiglih policajaca isterali smo ih napolje i pojurili prema stadionu. Iako smo se gušili od dima, u strahu od novog napada, dugo se nismo usudili da otvorimo prozore. Preživeli smo pakao. Nije slutilo na dobro, ali opet smo verovali da je tu kraj mukama, da će utakmica biti odigrana – prevario se naš sagovornik.

– Nažalost, doživeli smo kolektivnu blamažu i poniženje. Neko je očigledno imao zadatak da spreči odigravanje utakmice. I uspeo je u tome. Molili smo naše ljude na tribinama da stanu, ubeđivali italijanske igrače i sudije da će se sve dobro završiti. Ali, nije. Nisu hteli da rizikuju ni svoje ni naše živote. Morali smo natrag u svlačionicu, crveni od besa i suza. Ovo mi je najteži poraz u karijeri. Ma, i životu – priznaje srpski fudbalski reprezentativac, koji se kao i većina „orlova“ ozbiljno nosi mišlju da se oprosti od nacionalnog dresa.

– Ne znam možemo li ovo svariti i nastaviti dalje kao da se ništa nije desilo. Volim Srbiju, čast mi je igrati za svoju zemlju, ali ne po svaku cenu. Na rastanku smo se pozdravili kao da ćemo se uskoro opet okupiti, ali nisam siguran ko će se sve pojaviti na toj prozivci. U dogovoru s porodicom odlučiću da li ću se oprostiti od reprezentacije – prenosi turobnu atmosferu u sprskoj selekciji jedan njen član i demantuje neke detalje iz pisanja italijanskih medija.

– Stojković nije bio u bolnici, niti se krio u svlačionici domaćina.