Aleksandar Đorđević, selektor košarkaške reprezentacije Srbije, vratio se u Španiju, gde će sa mladim timom pokušati da ostvari bar deo uspeha koji je u ovoj zemlji postigao kao košarkaš. Bio je jedan od malobrojnih igrača koji je sa velikim uspehom nastupao za dva španska giganta, Real Madrid i Barselonu. Takođe, jedan od najvećih reprezentativnih uspeha ostvario je upravo u prestonici Katalonije i to sa Jugoslavijom, koju je predvodio do zlata na Evropskom prvenstvu, sada već davne 1997. godine.
Za one koji slabije prate košarku, podsetnik da je to takmičenje kada je Đorđević, nakon one Huventudu 1992. godine, postigao drugu antologijsku trojku. Ovoga puta rastužio je Hrvate, a ljubitelji košarke u Srbiji zauvek će pamtiti Saletovo cepanje mrežice nakon slobodnih bacanja Slavena Rimca, zabezeknutost komentatora Dobrosava Gajića, „deganž“ Nikole Bulatovića i trk junaka ka tribinama kako bi sa svojom suprugom Aleksandrom proslavio pobedu. Do te trojke naš nacionalni tim se mučio u grupnoj fazi i bio je pred ispadanjem, ali se nakon Saletovog remek-dela lagano prošetao do odbrane titule na Starom kontinentu.
Đorđević je (naravno) proglašen za MVP-ja šampionata u „svojoj“ Barseloni, čiji je tada nosio dres, samo potvrdivši titulu sportskog božanstva, a cela Španija je naučila Bregovićevu „Mesečinu“, koja je bila nezvanična himna naše reprezentacije. Heroji su dan nakon finala doleteli za Beograd JAT-ovom DC desetkom gde su dočekani kao nacionalni heroji.
Elem, istom tom DC desetkom kojom su „plavi“ došli za Srbiju, nekoliko sati kasnije je deset zbunjenih petnaestogodišnjaka (mlađi juniori) otputovalo na košarkaški kamp „Aleksandar Đorđević“, koji je prvi put organizovan upravo u Barseloni. Bili su to najbolji košarkaši kluba „Plejmejker“, koji su vodili Saletov brat Miša i trener Vuk Stanimirović. Njih deset klinaca, od kojih je većina bila iscrpljena siromaštvom tokom devedesetih, otišli su na kamp o Đorđevićevom trošku, ne znajući šta ih čeka. Tamo su dočekani kao rok zvezde, a tih 14 dana pomoglo im je da zaborave na sve strahote koje su prošli u detinjstvu u paklu, ratom i nemaštinom razorene države. Đorđević se, zajedno sa suprugom, odmah nakon dočeka ispred Skupštine uputio ka tim musavim klincima i tokom naredne dve nedelje ih je tretirao kao mlađu braću i sve vreme je provodio sa njima. Možda nije bio svestan, ali im je takvim gestovima i ponašanjem bukvalno ulepšao život. Od njih desetorice, samo su dvojica nastavili profesionalno da se bave košarkom. Autor ovog teksta, koji je imao kakvu-takvu solidnu karijericu, i Branko Mirković, koji je prošle godine bio jedan od najboljih plejmejkera VTB lige.
Sedamnaest godina kasnije, sa po (otprilike) 17 kilograma više nego onomad, jedan od tih klinaca i sadašnji selektor su se nakratko prisetili davne 1997.
„Auuu, kad je to bilo“, rekao je Đorđević , nakon čega mu je sa „malim zakašnjenjem“ odgovoreno sa iskrenim „Hvala ti na svemu“. Možda jeste prošlo skoro dve decenije, ali tih deset klinaca, danas odraslih ljudi, zauvek će mu biti zahvalno.
P. S. Tradicija „pohvaljivanja“ u post skriptumima ove kolumne se nastavlja. Naime, iako postoji rizik da ga selektor u sledećem susretu nokautira zbog ovog komentara, autor teksta mora da primeti da njegova supruga Seka, koja ga prati i na ovom sportskom zadatku, izgleda isto kao i pre 17 godina kada je deset, gorepomenutih, tinejdžera bilo ludo zaljubljeno u nju. Svaka čast i Saletu i Seki.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
