Što je bilo daleko – sad je blizu, sutra bi najbolji košarkaši Srbije trebalo da otputuju u Berlin, na grupnu fazu 39. prvenstva Evrope, koje je i kvalifikaciono za Olimpijske igre u Riju, naredne godine. Preciznije, finalisti automatski dobijaju olimpijsku propusnicu, a sledećih pet rangiranih reprezentacija (zajedno sa još trinaest iz ostatka sveta) – “utešnu“ nagradu, odnosno jako teške kvalifikacije. Situacija se komplikuje pri saznanju da na poslednja dva skupa tog nivoa nismo učestvovali, ali…
Dok pokušavam da sročim kolumnicu (bratić Njofra bi, zlurado, rekao – ''piši tako da se tekst dopadne svima, sistemom „analnog planinarenja“, malo šlihtanja i servilnosti nije na odmet''), brine me što selektor Aleksandar Đorđević još nije objavio spisak dvanaestorice putnika za Nemačku, jer to za mene znači samo jedno: do poslednjeg trenutka čeka da vidi zdravstveni bilten Bogdana Bogdanovića. Nadam se da će biti sve u redu, jer nam izostanak ovog momka odnosi desetak poena, koju asistenciju i skok, mogućnost agresivne igre u prednjoj liniji odbrane (dugačke, brze ruke), kreaciju sa pozicije ''dva'', ali i atipične poene iz teških situacija i timsku energiju… Izvestan problem može da bude nedovoljna pripremljenost nekih momaka (dolaze iz povreda, ili nešto slabije sezone), (ne)očekivani izostanak centara (Krstića, Katića, Marjanovića), ali – najveća (premostiva) prepreka su još četiri jake selekcije u grupi (Španija, Nemačka, Turska i Italija), pa će jedna morati da ispadne (po principu ''putuj igumane'') već posle prve faze, dakle pre osmine finala (''jer pet u četiri nikako ne ide bez ostatka'', dodaje vickasti matematičar Njofra'')…
Ja to ovako gledam: Španija i Francuska su nešto iznad ostalih reprezentacija (kvalitetom igrača, jačinom takmičenja u kojima pojedinci nastupaju, kontinuitetom sistemskog rada od pionira do seniora, uticajem saveza na FIBA itd), zatim dolaze naš i grčki tim (desetak evroligaških igrača sa titulom šampiona, ali snaga im leži u četiri izvanredna pleja – Spanulisu, Zizisu, Kalatesu i Slukasu), u jedva procentualno primetnoj razlici nad povećom grupom: Hrvatska, Italija, Turska, Slovenija, možda Litvanija (manje verovatno Rusija) i po koje iznenađenje, kao na svakom skupu ovog tipa… Preciznije, drugo mesto u grupi možemo ostvariti: pozitivnom ''opuštenošću'' protiv Španije, sa kojom se da upustiti u basket-nadigravanje, zbog sličnog ''modela igre''. Nemačka je domaćin, ali kultura njihovog navijanja poništava taj podatak, kao i činjenica da imamo baš-baš bolji tim, da će duel vremešnog Novickog i Bjelice pripasti našem asu, jedino treba smanjiti nervozu (Kalinić, Raduljica, Teodosić…) na njihovu ''tvrdu'' igru u odbrani, a povećati strpljenje na njihov dug napad. Turska je (što se tiče brojnosti i bučnosti publike) ''pravi'' domaćin, ali su znanjem neujednačeni po linijama, neuigrani sa novim plejom (Muhamed Ali?), a – iako nije lepo to napisati – najranjiviji su sa klupe, odnosno trenerskim taktičkim dijapazonom. Italije se treba (pri)paziti iz više razloga: jak motiv jer su propustili neka takmičenja, okupljanje NBA igrača, širina u napadu i veliki broj kvalitetnih (i upornih) šutera, samim tim i problemi u odbrani za, pre svega, Raduljicu i naše centre. Rečju, teška grupa omogućava nam (osim sa pozicije ''četiri'') lakši prolaz među osam najboljih, a time je već osnovni cilj (plasman među ''sedam veličanstvenih'') ostvaren, pa nestaje početnog grča, koji se pretače u evidentni kvalitet…
Dakle, srećno momci do balkona!
Sad, košarkaški, stvari dodatno komplikuju Vrabac i Njofra, kad krenu da se nadgornjavaju (potpuno nepotrebno) oko Zvezde i Partizana. Ovaj drugi radi pod ovonedeljnom sentencom – ''pas koji laje nije dovoljno kuvan'', a razmišlja o tome da li je laž najveća i najčešća govorna mana, kao i da li je ''sreća u nesreći'' – kad gosti, koji posle pet dana odlaze i ostavljaju te dekintiranog, zaborave da ponesu hranu za put? Elem, Dživdžan je postavio Njofri nekoliko neprijatnih pitanja: da li je tačno da Partizan nema trenera, jer je DV bez ugovora i ''po inerciji i inatu'' vodi tim? Zašto će pojedini članovi petočlane ''radne grupe'' maksimalno odugovlačiti proceduru, negde do decembra? Znači li to da će crno-beli u ovom slabašnom sastavu igrati ABA ligicu (i zašto da)? Zašto kradomice, inkognito igraju kontrolne mečeve, kad znamo da malo koga mogu da pobede, i tako dalje…
Njofra se trudi da sakrije nervozu, postaje misteriozan kao Mona Liza, a sprema za Vrapca teška pitanjca, kao: hoće li barem polovina ''stranaca'' biti zamenjena do nove godine? Zašto imaju oba pleja sa ''sumnjivim'' šutem, odnosno istim igračkim karakteristikama? Ko je nagomilao tri ''petice'' i zašto ponovo nemaju ''laku'' četvorku? Šta Big Sofo da radi kad ga odbrana ''utrostruči'', a spoljni igrači teško pogađaju? Da li će im svi protivnici igrati zonu, ili jako usko u defanzivi (i zašto hoće)? Zašto povika na Blažića, kad je on trenutno neophodan u nedostatku Vilijamsa, Dženkinsa i Kalinića, ako to nije ''trista hiljada razloga'', i tome slično. Vrabac ga gleda kao tele u prazne jasle, čudi se taktičkoj raznovrsnosti Njofrinih podpitanja…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
