Napad na Cedevitinu zonu?

 Pobeda je po logici stvari razlog pozitivnih kritika, međutim način na koji su crveno-beli došli do možda i suštinskog trijumfa u polufinalu ukazuje na izvesne nedostatke u napadačkom arsenalu izabranika Dejana Radonjića.

Akcenat bi trebalo staviti na napad Zvezde protiv protivničke zonske odbrane, na kojoj je trener Veljko Mršić insistirao u većem delu prvog poluvremena. U pitanju nije bila klasična zona (recimo 2-3 ili 3-2) već kombinovana zonska odbrana, koja se prilagođava napadu rivala. U njoj je uvek važno da odbrambeni igrač ima čoveka u svom prostoru, a ne da isključivo pokriva prostor, kao u klasičnim zonama. Cedevita je takvom odbranom smišljeno rizikovala, puštajući Kinzija, a pre svega, Jovića, Lazića i Micića da šutiraju za tri poena, pokrivajući do maksimuma Milera i Simonovića – bolje šutere za tri.

Takva odbrana najbolje se probija brzom igrom dok se ne postavi, zatim pasom ka centru, odnosno njegovim povratnim dodavanjem kada ga udvoje, pa tek onda određenim poluprodorom. U pozicionom napadu najvažniji je brzi protok lopte i tajming u dodavanju, jer se po pravilu prvo opterećuje jedna strana odbrane, a zatim pravovremenim pasom (tajming) upošljava saigrač na suprotnom delu terena. Tajming i protok lopte su upravo bili najslabiji segmenti Zvezdinog napada na rivalsku zonu, zbog čega je haotičnost često bila lako uočljiva. Crveno-beli moraju što pre da poprave igru na zonsku odbranu; ukoliko se sastanu sa Megom u finalu biće na još većim iskušenjima, s obzirom da je Dejan Milojević trenerski ekspert za visoko postavljenu zonu, koja proizilazi iz zonskog presinga.