Podvig potcenjene generacije i sporta

Jer, nijedna generacija pre Gocića, Filipovića, Prlainovića, Rađena, Ranđelovića, Ćuka, Aleksića, braće Pijetlović, Nikića, Mandića i tandema Mitrović nije ovako rezultatom i igrom ponizila večitog rivala Mađarsku (12:7), a činjenica da je tim selektora Dejana Savića to uradio baš u vaterpolo hramu na Margit Sigetu, pred rekordnih 10.000 ljudi, budimpeštansko zlato čini sjajnijim od svih prethodnih.

– Ovo finale s Mađarima je utakmica naših života. Nadam se da će ljudi koji nas vole i podržavaju, ponavljam vole i podržavaju, uživati u onome što smo im sada priredili – na sedmom nebu je ponosni kapiten „plavih delfina“ Živko Gocić, sa desetak medalja jedan od uspešnijih u sastavu novog (starog) vladara Evrope.

Nisu, međutim, svi verovali u snagu, mudrost i srce ove reprezentacije na prvom EP posle prošlogodišnjeg neočekivanog „transfera“ njenog vođe Vanje Udovičića u političke vode. Ono malo ljudi što je od prvog dana turnira pratilo nekadašnje kolege ministra sporta i omladine, u neznanju ili strahu od slabosti viđenih u porazu od Mađarske i remiju s Hrvatskom, pa čak i u rutinskim trijumfima protiv Nemačke i Francuske u borbama po grupama, strepelo je za plasman u drugu fazu, još više od eliminacionih duela s Grčkom i Španijom.

– Bilo je dosta skeptika, posebno nakon grupne faze takmičenja. Mi sami nikada nismo posumnjali u naš nesporni kvalitet, koji potvrđujemo dugi niz godina. Ovo je velika ekipa, bez obzira u kojem sastavu predstavlja Srbiju. Kada ne ide nama iskusnijima teret ponesu mlađi i obrnuto. Najbitnije je da smo svi zajedno, mi u vodi, naš šef Deki i kompletan stručni štab, jako želeli ovu titulu. I timski je osvojili – objašnjava jedan od najboljih vaterpolista današnjice Filip Filipović, uz akcentovanje „velikog srca i znanja“ selektora Dejana Savića i iskazivanje „posebne zahvalnosti“ njegovom prethodniku Dejanu Udovičiću.

I trofejni Andrija Prlainović svestan je specifične težine ovog odličja.

– Ovako ubedljivo i lagano dobiti Mađarsku u njenom gradu, u potpuno nesvakidašnjem ambijentu, nije običan uspeh. Briljantno smo odigrali jednu od naših najboljih utakmica u poslednjih nekoliko godina. Nema mesta lažnoj skromnosti. Imamo razloga da budemo ponosni.

I mi smo na njih. Posebno posle „torpedovanja“ Mađarske i čudesnog preokreta u polufinalu s Crnom Gorom, kada su na površinu izronili retka mentalna stabilnost, čvrsta vera i jaka volja Savićevih „ratnika“.

– Jako smo se istrošili u, činilo se sa strane, izgubljenom polufinalu. Ali, ova ekipa ne bi bila šampionska kada ne bi našla način da se „resetuje“ i ovako izdominira u ključnih 32 minuta. Srećan sam što sam njen deo – ne krije najmlađi, a već vrlo bitan, osvajač zlata Dušan Mandić.

Slede dočeci, prijemi, protokolarna tapšanja po ramenu znanih i neznanih, uobičajena obećanja „kula i gradova“, zaslužen odmor, pa „bežanija“ u klubove širom Evrope. Jer, Srbija nije našla interes da pomaganjem srpske lige, pre svih Partizana, Crvene zvezde i Radničkog, ove rođene šampione zadrži u zemlji. Kao što to sistematski rade Mađari, najčešće klupske gazde momaka koji su im ovako raspršili trofejne snove u sred Budimpešte.

Ikodinović: Neviđeno

Dominacijom momaka u plavim kapicama u preksinoćnjem finalu oduševljeni su i igrači od kojih su sadašnji šampioni učili vaterpolo.

– Nikada nisam video, a ni čuo, da je neko u finalu velikog takmičenja u vaterpolu ovako izdominirao. Bravo za šampione – skida kapu Danilo Ikodinović, osvajač tri evropska zlata.

To čini i njegov nekadašnji saborac Aleksandar Šapić.

– Svaka čast momcima, pokazali da su apsolutno najbolji, a posebno Dejanu Saviću. Postao je veliki trener. Sa ovom velikom pobedom u sred Budimpešte, malo manje peče i boli poraz od Mađarske sa OI 2004.

Trofejni niz

Nijedan sport u samostalnoj Srbiji ne može da se pohvali takvim nizom medalja posle razdruživanja s Crnom Gorom. Od leta 2006. godine vaterpolisti su nas obradovali na skoro svakom od dvadesetak takmičenja. I to s dve bronze na Olimpijskim igrama (Peking 2008, London 2012), jednom titulom (Rim 2009) i drugim mestom (Šangaj 2011) na šampionatima sveta, tri zlata s prvenstava Evrope (Beograd 2006, Ajndhoven 2012, Budimpešta 2014), jednim srebrom (Malaga 2008) i trećom pozicijom na EP (Zagreb 2010), sedam trofeja u Svetskoj ligi i dva u Svetskom kupu.

Šampion Savić

Pred Dejanom Savićem su decenije trenerske karijere, ali ono što je postigao za samo dve godine provedene uz ivicu bazena svrstava ga u red naših najboljih stručnjaka. Rekorder po broju odigranih utakmica za reprezentaciju osvojio je s Crvenom zvezdom dve domaće titule, dva Kupa Srbije i Superkup Evrope, doneo joj prvi trofej u Evroligi, a evropsko zlato s nacionalnim timom samo potvrđuje da je sedmo mesto na Svetskom prvenstvu 2013. najviše bilo posledica tadašnje anarhije u Savezu i potpune nebrige odgovornih za ekipu.