Dugačak red za kulturu

Povod za čekanje u kilometarskom redu, koji se u jednom trenutku protezao kroz Resavsku ulicu pa sve do Nemanjine ulice, bio je prodaja pozorišnih karata za 100 i 200 dinara. Poučeni višečasovnim bivstvovanjem ispred JDP-a u decembarskim dugim i hladnim danima, kada su karte za januarski repertoar brzo prodate, mnogi građani su svoju poziciju ispred pozorišta zauzeli već oko sedam časova. Rešeni po svaku cenu (pa makar ona bila i izuzetno niska) da se domognu dana kada će moći da odgledaju svoju izabranu predstavu, Beograđani su, mahom mladi, uz kafu za poneti i poneku slanu i slatku grickalicu odlučili da čekaju i dočekaju da ugledaju blagajnu JDP-a.

– U redu sam od 8.30 i nisam očekivala da ću zateći ni dva čoveka ispred sebe, ali očigledno su građani baš poranili kako bi na vreme kupili karte – kaže mlada studentkinja Aleksandra, koja je na svakih pet minuta gledala svoj „spisak želja“ koji su joj sastavili prijatelji.

Malo dalje, stariji gospodin, penzioner, mirno stoji i čita novine. Ne žali se na hladnoću i višeminutno „ukopavanje“ u mestu. Jedino čemu se nada jeste da će biti dovoljno karata za predstavu „Dnevnik o Čarnojeviću“ kada bude stigao do blagajne.

Raspoloženje je bilo na zavidnom nivou dva sata od otvaranja prodajnog mesta, ali već oko 12 časova građani su počeli da se meškolje, jer su po svojoj slobodnoj proceni verovali da se sve odvija sporo i „bez nekog reda i poretka“. U tom trenutku do velikog broja Beograđana koji su se skoro nalazili na začelju kolone dotrčava muškarac i objavljuje da radi samo jedna blagajna sa samo jednim blagajnikom.

– Kada sam već ovoliko stajala, ima da stojim do kraja – svečano izjavljuje starija gospođa, koju su, bez obzira na optimizam, počele noge da izdaju, te je povremeno sedela na zidiću Studentskog kulturnog centra (SKC).

I dok se odvijala psihološka drama u glavama Beograđana da li će ili neće uspeti u poslednjem času da kupe karte, drugi su namirisali njihovo moguće razočaranje, pa su pokušavali da pesimistima prodaju po koji zlatiborski šal ili kapu, ručni rad i unikat. Za dobro raspoloženje brinule su se i hostese koje su nudile energetska pića (ona nisu bila jeftina), sa ciljem da konačno svi „progledaju“. Oko 14 časova, na prvoj prepreci do cilja, staklenim vratima pozorišta, izlazi „čovek od čelika“ (u našem slučaju obezbeđenje) i saopštava da zbog velikog broja ljudi koji su uspeli da uđu u prvu zonu neće biti puštanja do daljeg. Ostalo je drugima iza „žice“ da se nadaju da će u neko dogledno vreme, tamo daleko, uspeti da se dočepaju šaltera, a po nekima i blagajnika.

Bilo je i onih koji su pred ciljem odustajali iz nepoznatih razloga, ali većina je ostala da čeka. Očigledno ih je vodila stara izreka „Što je džaba i Bogu je drago“.

Zec za sreću

Beli zec za sreću! Sve smo mogli da očekujemo, ali ovo nikako, svi uglas su uzviknuli kada su ugledali tu životinju kako skakuće među građane. Nakon salve smeha, vlasnik lepog glodara uzeo je svog ljubimca u ruke i vratio se u red za pozorišne karte.