Nebeski klub

Ljubavnoj drami Olivere Vučo, koja je iste večeri uspela do očita bukvicu Vuku Vuči zbog loše kritike koju je napisao povodom njenog nastupa u „Koštani“ ne bi li tako skrenuo pažnju na sebe, prisustvovali su mnogi doajeni kulturnog života grada, ali i njenom upoznavanju, obećanju i pristanku na brak s pomenutim gospodinom. Liz Tejlor i Ričard Barton, Romi Šnajder, Kirk Daglas, Sofija Loren, Žan Pol Sartr, Vivijen Li, Majls Dejvis – svi oni dolazili su u Beograd pod jednim bitnim uslovom – da ih domaćini uveče odvedu u Klub književnika.

Teško je objasniti kako određeno mesto postaje kultno, ali bi se moglo reći da više od navedenih glamuroznih imena bit restorana u podrumu Francuske 7 tvore ljudi koji su ovde dolazili i oni koji su ih ovde s radošću dočekivali. Kao u svojoj kući gde su se družili, razgovarali o svemu potpomognuti dobrim pićem i ukusnim sarmicama od zelja, punjenim tikvicama, kolenicama, ćevapima, zeljanicom, toplom telećom čorbom. Sve sveže. Poranio nekadašnji vlasnik restorana Buda u pet ujutru na pijac da sve bude kako treba. Ako mladi umetnici, pisci, pesnici nisu imali dovoljno novca – moglo se fino obedovati i na crtu. Kredenac u Klubu čuva i danas „cvet srpske književnosti” – svežanj neplaćenih računa stegnut gumicom. Momo Kapor je govorio da je Buda time učinio najviše za književnost te da zato zaslužuje najveću nagradu za spisateljstvo.

Kada su on i Danilo Kiš jedanput bili u Srpskoj kafani gde su mogli da piju do ponoći, iako se njima htelo duže, znali su gde mogu da nastave. Došli su – Kiš, posle značajnog odsustva – u svoj u klub. Pomalo začuđeni što ne vide poznata lica, Kiš je upitao tadašnjeg vlasnika Ivu gde su oni stari ljudi iz vremena kad oni dolazili. „E, pa sad ste to vas dvojica“, obavestio ih je kralj restorana. Kiš je imao zanimljivu teoriju o šanku Kluba koji nije posedovao šipku za stopala. Njeno odsustvo, smatrao je Kiš, učinilo je da mnogi pisci naprave korak u prazno. Ivo Andrić je u Klubu dao svoju prvu izjavu povodom Nobelove nagrade, a mladim i nekada gladnim piscima bilo je neprijatno kad su iz pristojnosti prema velikom književniku, kao i on, naručili čaj, iako su im krčala creva.

Bogdan Tirnanić je možda dao najbolji, što bi se moderno reklo, „case study” ovog nebeskog Kluba. Jer, za njegovo članstvo bilo potrebno „mnogo više od novca i uspeha preko noći”. Kada je 9. juna 1979. godine zatvoren Restoran, Tirnarić je prokomentarisao da je na beogradski kafanski život pala atomska bomba. Za njega je Klub bio neposredna škola demokratije: „U toj kafani se se svakome zakidalo na računu, bez razlike. Ovde ste lako bili izlečeni od uspeha i sopstvene veličine: jedini uspeh koji se priznavao u podrumskim prostorijama Francuske 7 bila je prednost u redu za sto, mada je već i i prostor za šank figurirao kao izuzetni društveni prestiž. „Opet si sinoć zaglavio u Klubu književnika, bila je prva jutarnja rečenica u mnogim bračnim dijalozima nad tanjirom krempita koje vam je Ivo tutnuo za gospođu”, pisao je Bogdan Tirnanić. Pomenuti Ivo, bio je takođe glavni čovek Restorana. Prezivao se Kusalić, rodom iz Dubrovnika. Kad je Frano Lasić kao student prvi put došao u restoran, prirodno, častio ga je ručkom.

Atmosferu, kosmopolitizam, duh stare Juge, a pre svega divne ljude koje je upoznao u Klubu književnika, gospar Lasić istakao juče kao nešto što ne postoji nigde ni u regiji ni u svetu. Posebno ne postoji restoran u kome biste, ako biste i posle obilne porcije hteli pojesti još malo, mogli bez problema dobiti zatraženu repetu. „Ovde sam se i venčao 10. maja ove godine” izjavio je, između ostalog, juče pred brojnim novinarima Frano Lasić u Klubu književnika u koji i dalje najrađe dolazi. I Ljiljana Kapor prisetila se zajedničkih trenutaka provedenih sa Momom i mnogim pametnim u Klubu. Moma je smatrao velikom nepravdom što Mišelin na vrh svoje liste nije uvrstio ovaj restoran, kazala je ona dodavši da su u njega dolazili i kad jesu i kad nisu imali para. Jednom prilikom, za vreme ratnih 90-tih, švajcarska novinarka koja je želela intervju s Momom, to jest priču o situaciji Jugoslaviji, pitala ga je kako da ga prepozna kad uđe u Klub gde su dogovorili sastanak. „Imaću nož među zubima”, objasnio joj je i ispunio obećanje, ispričala je za Danas Ljiljana Kapor. Ona primećuje i žao joj je što se mladi pisci danas ne druže i što među njima ne postoji ona vrsta zajedništva i pripadništva kakva je postojala nekada. Zašto je tako, kaže da ne zna, ali da ona i dalje oseća miris i ukus „madelene” u podrumskim odajama.

Umetnici koji su ovde bili i dalje žive u svom klubu. Najavljeno je da će uskoro imati i svoje stolove – sto Ive Andrića, Mome Kapora, Danila Kiša i Bogdana Tirnanića. Sadašnji šef kuhinje Ljuba Vasović, podsetio se juče svog prvog radnog dana u Restoranu kluba književnika. Bilo je to 1994. godine i prvo što je pitao tadašnjeg vlasnika bilo je – Gde ću ja da radim? Kad mu je pokazao „smederevac” nije mogao da veruje, a još manje mu je bilo jasno kako će na njemu pripremiti ogromnu količinu različitih jela. Ubrzo je ušao u štos i naučio da ovaj legendarni šporet može da služi jednako dobro „i za kuvanje i za pečenje, kao gril i kao friteza”. Doduše, dešavalo se da zbog „situacije s čunkom” dim odleprša čak do Trga republike i potegne vatrogasce, ali stvarni požar se zapravo nikad nije desio. „Smederavac“ i dalje počasno, kao muzejski eksponat, stoji ispred Restorana. Nikom nije bilo ni na kraj pameti da ga forvarduje u staro gvožđe. Restoran nastavlja svoj život u renoviranoj bašti i sa jednakim entuzijazmom i radošću otvoren je za nove goste punog srca. Pored tradicionalnih ukusnih jela obogaćenih novim specijalitetima po popularnim cenama, gosti će ovde moći da čuju niz neispričanih priča o ljudima koji su izgradili kulturni identitet ovog grada. Pristojni i ljubazni radnici restorana pomoći će im da o tome više saznaju a pre svega duh velikoučene gospode koji u najboljem smislu te reči progone i održavaju živim ovo mesto.

Maslina Danila Kiša

Kada bi zidovi, najčešće jedini svedoci onog što se dešavalo za i oko stola, mogli da pričaju ili pišu bili bi jedini pravi biografi Kluba i njegovih gostiju. Zahvaljujući specijalnom izdanju novina ovog mesta, koje osmislila agencija P.R.A., zabeleženi su mnogi bitni, kao i efermni, ali ne zato ne manje zanimljivi momenti u vezi s titanima naše kulture. Tako :Jedno veče u klubu književnika sedeli su Dušan Baranin i Danilo Kiš. Baranin je pokušao viljuškom da nabode maslinu koja je odskočila sa tanjira i otkotrljala se između čaša, slanika i cveća pravo do Danila Kiša. Danilo Kiš je je jednim veštim potezom čačkalice „ulovio” i s osmehom rekao. „Ovako se to radi moj Dušane”, na šta je Baranin odgovorio: „Lako ti je kad sam je ja prethodno izmorio”.

Kuća, klub, ambasada

Sve je počelo 1946. godine kada je nastao Klub književnika i umetnika Jugoslavije koji su ovde kao u nekoj vrsti menze mogli dobro da pojedu. Hrana se spremala na „smederevcu“ a u njoj su uživali mnogi veliki književnici – Branko V. Radičević, Branko Miljković, Krleža… Zanimljivo je da je kuću u Francuskoj 7 za sebe sagradio srpski pravnik i političar Milan Piroćanac 1882, i da je ona 1897 postala prvo Turska pa Američka ambasada.

Dnevni meni kao nova tradicija

Od nedavno je Klub književnika uveo novi običaj, sličan onome od pre sedamdeset godina. Radnim danima u Klubu književnika postoji dnevni meni, gde se po povoljnim cenama od 530 do 650 dinara mogu jesti najbolja jela ovog uglednog restorana. To su jela koja postoje već 70 godina u Klubu: gratinirana jagnjeća sarmica, krmenadla na užički način, jagnjeća kapama, kuvana junetina, gulaš, pasulj i dvanaest drugih.