Poetika navijanja

Promocija drugog izdanja ove knjige o fudbalu i poeziji održana je sinoć u, bez fraziranja, zaista prepunom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Pored Duška Vujoševića, govorili su pisci Muharem Bazdulj i Saša Ilić, jedini „zvezdaš„ ove večeri rok kritičar Peca Popović, glumci Nataša Ninković i Lazar Ristovski, koji su i čitali odlomke iz knjige i reditelj Gorčin Stojanović koji je moderirao ovaj razgovor. A u njega su, kao na sportski tribinama, uveli Dragoljub Đuričić i njegovi bubnjari skandirajući ime Boža Koprivice.

Žureći da stigne na utakmicu, Duško Vujošević, u jednom od svojih boljih javnih nastupa u poslednje vreme, govorio je, između ostalog i o tome da su knjige i čitanje, suprotno uvreženom mišljenju, za sport jako važni jer „razvijaju fantaziju i fantastičan su način za provođenje vremena sa samim sobom“, a njega su doveli i do poznanstva i prijateljevanja sa Koprivicom. Za knjigu Boža Koprivice Vujošević je rekao da je bogatstvo i kao sportska literatura i da je fantastična književnost u pitanju, a za njega da je dobar gledalac i tumač sporta, uz zaključak da je „umetnost sve što se podigne na metafizički nivo, pa i igra sa loptom“.

Primetivši izuzetak u naizgled konvencionalnoj biografskoj crtici o autoru na klapni knjige, koja glasi „Navija za Partizan“, Muharem Bazdulj istakao je upravo „poetiku navijanja kao srž poetike Boža Koprivice“. Govoreći o engleskom značenju reči „partizan“ kao jednoj vrsti pripadanja, pristajanja uz nekoga i nešto, on je naglasio da umetnost jedino i može da nastane iz te „pristrasne, partizanske perspektive“. Sa sportske strane Koprivičine poetike autsajder po sopstvenom priznanju, Saša Ilić je govorio o njegovom eseju „Jugoslavija Ivice Osima“ u kome je shvatio kako „sport postaje literatura i više od igre“.

Možda najveći kompliment Koprivičinoj priči o fudbalu uputio je njegov navijački rival Peca Popović. „Veliku čast našem jeziku i literturi“, rekao je on, „Božo je učinio trima svojim knjigama – pred svetsko prvenstvo 2006. „Driblingom“, koji je haiku o fudbalu, pa 2010. prvim izdanjem knjige „Samo bogovi mogu obećati“, pa najzad dopunjenim izdanjem ove knjige 2014. koja je veliki događaj za naš jezik i za fudbal kao umetnost“, svojevrsno „jevanđelje po nozi“, kako ga je duhovito Popović krstio. I, ne samo to. On je Koprivicu svrstao među tri velika autora koja su pisali o fudbalu. To su bili ljudi koju su gledali utakmicu sa trave, dodao je. Prvi je Svetislav Višović koji je napisao knjigu „Nogama kroz život, a glavom kroz zid“, drugi je Vladimir Dmitrović koji je napisao „Život je okrugao kao lopta“ 1988. godine u Francuskoj gde je proglašena drugom najboljom knjigom o fudbalu uopšte, a treći je Božo Koprivica. Na promociji su, između ostalih, i od samog autora primećeni: pisac Filip David, likovni umetnik Mile Grozdanić, košarkaš Predrag Saša Danilović, fudbaleri Vladica Kovačević i Momčilo Vukotić i mnogi drugi.