Američki lekar, spasilac Beograda

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Za Beograđane je dolazak Rajana, prema svedočenjima, bio kao da im je u spas pritekla sama američka konjica. „Dolazak američke jedinice pod komandom Dr Edvarda Rajana bio je za Srbijance Božji dar, pošto smo u vreme njihovog dolaska trošili poslednje zalihe zavoja i živeli na oskudnim racionisanim dobrima. Do dolaska Dr Rajana i njegovih američkih medicinskih sestara, bolnica je bila pod stalnom pretnjom artiljerijske vatre. Prvo što je Dr Rajan uradio bilo je da nad zgradom raširi američku zastavu. To je odmah bilo poštovano i uslovi su brzo bili poboljšani“, rekla je za izdanje Vašington posta od 17. januara 1915. medicinska sestra Emili Simonds, koja je bila dobrovoljac iz Ujedinjenog Kraljevstva. Bolnica kojom je rukovodio Rajan ponegde se naziva bolnicom Crvenog krsta.

„Doktor Rajan je postao pravi narodni heroj u Srbiji, i razlog što je išta ostalo od grada Beograda je taj što je on bio stavio američku zastavu na bolnicu“, rekla je sestra Simonds za izdanje NJujork tajmsa od 15. januara 1915.

Pod naslovom „Američki lekar spasio Beograd“ NJujork tajms je 31. januara 1915. objavio intervju sa Mabel Danlop Grujić, suprugom Slavka Grujića, tadašnjeg podsekretara u srpskom Ministarstvu inostranih dela. „Mislim da je Dr Rajan, u stvari, spasio Beograd od uništenja. Kad su Amerikanci stigli, u gradu je bilo nekih 15.000 siromašnijih stanovnika“, rekla je u tom intervjuu Mabel Danlop Grujić objašnjavajući da je Rajan, pošto se srpska vojska povukla iz Beograda, ostao jedina „vlast“ u prestonici Kraljevine Srbije. On je, prema njenim rečima, bio zadužen za održavanje reda u čitavom gradu.

„Doktoru Rajanu je bilo povereno ne samo staranje o ranjenicima, već i o ženama i deci i drugim civilima, a morao je i da održava red u gradu. To je mogao da čini jer mu se narod obratio u svom očaju. Kad su saznale da Amerikanci upravljaju bolnicom žene su se tiskale ka kapijama moleći da budu puštene unutra. Sigurno je da je Dr Rajan od početka ulivao poverenje“, ispričala je tada Mabel Danlop Grujić. NJen intervju završava se citatima iz dva pisma koje je u to vreme dobila od svog muža: „Dr Rajan je spasao Beograd i njegovo preostalo stanovništvo kada su ga Austrijanci okupirali, i … u prisustvu američkog ministra i drugih visokih zvaničnika, princ (Aleksandar) mu se zahvalio zbog njegovih velikih usluga koje je učinio Srbijancima“.

Iako je, prema svedočenjima iz tog vremena, doktor Rajan bio smatran herojem Beograda već posle mesec dana otkako je stigao u grad, njegov rad u Srbiji je tek bio počeo. Pošto je kratko vreme proveo kao austrijski ratni zarobljenik, ponovo se posvetio rukovođenju bolnice. Kada je epidemija tifusa pogodila Beograd, odnoseći hiljade života, Rajan je organizovao Američki crveni krst da se bori protiv bolesti. Prema svedočenju Čarlsa Vopicke, izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra Sjedinjenih Država u Rumuniji, Srbiji i Bugarskoj 1913-1920, metode američkog lekara izazivale su čuđenje.

„U početku je bilo mnogo radoznalosti i iznenađenja u vezi sa naredbom doktora Rajana, koji je bio upravnik svih bolnica u Beogradu, da se svaki dan ribaju podovi i peru zidovi. Prvih dana, niko nije mogao da shvati zašto tako nešto treba da se radi. Ali, pošto su se brzo videle prednosti takve prakse, svi su prosto počeli da se takmiče u održavanju čistoće i iznošenju prednosti ovog metoda (Čarls Vopicka, „Tajne Balkana“, Službeni glasnik 2009, preveo i priredio Oliver Potežica)“.

Od tifusa su stradala dvojica Rajanovih američkih kolega – Ernest Pendlton Magruder iz Vašingtona i DŽejms F. Doneli iz NJujorka. Bolest je i samog Rajana onesposobila na nekoliko nedelja. U članku objavljenom povodom smrti Rajana 1923. navedeno je kako je Rajan „kasnije priznao da ga je uprkos njegovom iskustvu iz Meksika napad tifusa približio grobu više nego ikad“. Ovde se misli na Rajanovu misiju u Meksiku 1913, gde je otišao da kao američki volonter pomogne evakuaciju civila pošto je u toj zemlji izbila revolucija. Tada su ga pobunjenici zarobili i osudili na smrt što je, međutim, uspeo da izbegne, pa je u Americi već bio slavljen kao heroj.

„Velika epidemija je praktično pod kontrolom zahvaljujući metodima koje su uveli Amerikanac Dr Rajan i drugi sanitarci“, rekao je za NJujork tajms juna 1915. lekar Američkog crvenog krsta Rejnold Kirbi-Smit koji je došao u Beograd da nastavi posao koji je Rajan započeo. Kirbi-Smit je Srbiju tada opisao kao „veliku bolnicu“ navodeći da je samo u prepunoj beogradskoj bolnici Američkog crvenog krsta bilo 1.500 pacijenata. Upitan koliko je ljudi stradalo u epidemiji, Kirbi-Smit je odgovorio „da na to pitanje verovatno nikad neće moći da se tačno odgovori. Umirali su u hiljadama, a tačan broj niko ne zna“.

Do oktobra 1915. Rajan se osećao dovoljno dobro da bi ponovo preuzeo upravu u bolnici koju je vodio do oktobra naredne godine. Osim što su spasili hiljade ljudi od tifusa, Rajan i njegovi saradnici su izveli više od 8.000 hirurških zahvata i usklađivali pomoć za hiljade srpskih izbeglica širom zemlje.

Pošto su aprila 1917. Sjedinjene Države ušle u Prvi svetski rat, Rajan se ponovo našao na Balkanu – učestvujući u humanitarnim misijama na Solunskom frontu i na Krfu. Potom, angažovao se u Finskoj, na Baltiku i u Zapadnoj Rusiji, gde je, između ostalog, takođe organizovao zauzdavanje epidemije tifusa. Umro je od malarije u Teheranu 1923.

Srbija mu je posthumno dodelila Orden Belog orla.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD

Pomoć Rokfelerove misije

„Opasnosti od epidemija su bili smanjene u značajnoj meri kada su lekari iz 'Američkog crvenog krsta' i iz drugih sanitetskih misija obavili vakcinacije i sproveli druge preventivne mere“, pisao je američki poslanik Vopicka. „U tim plemenitim aktivnostima, svojom efikasnošću se posebno istakla 'Rokfelerova misija', koja je uglavnom 'pokrivala' područja Nove Srbije (teritorije koje je srpska vojska oslobodila 1912. i 1913, prim. aut.). Pomenuta misija je posedovala i kompletnu opremu za dezinfekciju i sve neophodne zalihe. Na isti način se istakla i francuska misija, koja je bila aktivna u čitavoj 'staroj' Srbiji, osim u regionu Niša koji je 'pokrivala' ruska sanitetska misija, kao i u Beogradu i njegovoj okolini, gde je najaktivniji bio 'Američki crveni krst' „, opisuje Vopicka, prema pomenutom srpskom izdanju njegove knjiga „Tajne Balkana“.