Ahilova peta Srbije (2)

 I tako promenim plan pa banem baš u onu prostoriju na čijim vratima je bilo ispisano ime inspektorke T. Za stolom pored prozora sedele su dve žene, okrenute jedna prema drugoj, a nasred sobe stajao je stariji čovek. O nečemu su pričali, ali po mom ulasku zaćutaše. Pitam ko je T. i iz oblaka duvanskog dima javi se raspukli glas: „Ja sam“. Bila je to postarija gospođa u tamnoj odeći. Izvadim rešenje, kažem zašto sam došao i uljudno pitam o čemu se radi.

– Sve vam tu piše.

Posle ovakvog odgovora, sve ono što sam hteo da kažem izgubilo je smisao, pa pitam:

– Da li ste vi normalni?

Šta sam drugo mogao? Na to sve troje graknuše uglas, na svaku moju jednu reč, po deset njihovih. Svi su i arhitekte i pravnici i inženjeri i istoričari, i astrofizičari i šta ja tu imam da tražim.

I dalje nastojeći da razgovor vodim s T., upitah: „Dobro, pustimo sad sve drugo, ali šta mislite, šta bi se desilo kad bismo zaista postupili po vašem naređenju da za dva dana porušimo trećinu zgrade: ona je sagrađena još 1925, kad bismo srušili noseći zid, raznizala bi se kao kula od karata… Neko od drugih žitelja bi mogao takođe da ostane bez krova nad glavom ili ne daj bože da nastrada. Da li je moguće da vas to ne zanima? I da li mislite da se takvi radovi mogu započeti pre ispitivanja stabilnosti zgrade? I da mogu trajati manje od mesec dana? I da li uopšte nešto mislite?“

Ona je na to zaćutala, ali ono dvoje još nesnosnije zagrajaše, iako prema mom utisku pojma nisu imali o čemu se zapravo radi. Ponovim poslednje pitanje da vidim šta autorka slavnog rešenja stvarno ima na to da kaže. Odgovor T. od tada pa do brzog kraja naše konverzacije uvek je bio razborit i stručan i glasio je: „'Ajte, molim vas“. I 'Ajte, molim vas i 'Ajte, molim vas…

Izađem u hodnik i ponovo zakucam kod načelnika, ali, vrata su ostala strogo pri svom neprobojnom miru i nepomičnosti. Osvrnem se okolo: na tim vratima šepuri se natpis „Zabranjeno pušenje“. A u hodniku ispred toaleta, na stolici ostavljen je poslužavnik pun šoljica ispijene kafe i pepeljara krcatih opušcima. Tek onda mi ponovo iskrsne slika inspektorke u oblaku dima: pa ta gospođa drsko krši Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu! Nju bi, dakle, neka druga, sanitarna ili zdravstvena inspekcija, morala da kažnjava svaki dan! Kako uopšte može da bude inspektor neko ko svakodnevno i na očigled svih krši zakon? Onda bi i provalnik mogao da bude policajac, pijanac učitelj, ubica sudija…

*Inspekcija inspekcije:* Bez ikakve dalje strategije odem kući i prvo što sam uradio bilo je da pozovem Sanitarnu i Zdravstvenu inspekciju, koje po zakonu postupaju u slučaju kršenja Zakona o izloženosti duvanskom dimu. Sanitarci se uredno jave, daju mi i-mejl adresu i ja odmah pošaljem prijavu. U zdravstvenoj se niko ne javlja ni tog ni narednih mesec dana, a mora da sam zvao bar 20 puta. Ipak, ja i njima uputim prijavu na adresu sa sajta.

Nedugo potom, na teren je izašla inspektorka Sanitarne inspekcije. Znate li šta je zatekla? Dotična T. nije bila u svojoj kancelariji, ali je na njenom računaru bila pepeljara sa ugašenim opušcima – dovoljan dokaz o čemu se radi. U narednom koraku jedan od građevinskih inspektora, shvativši šta se dešava, brže-bolje je ugasio cigaretu, ali je njegova koleginica iz Sanitarne osetila dim i konstatovala da i dotični puši. Na to je on ležerno odgovorio: „Ne, ne pušim! 'Oćete da vam dunem?“

Sanitarna inspektorka na to nije reagovala, očigledno je radila principijelno i bez kolegijalne bolećivosti, te je tako zakucala i na vrata načelnice, da bi joj predočila kako se u njenoj službi krši zakon. Vrata ovaj put nisu bila zaključana, ali prizor koji je usledio više je podsećao na provincijalnu krčmu iz sredine 60-ih nego na radnu prostoriju jedne tako važne institucije, u centru Beograda i u poodmaklom 21. veku: dakle, oblak dima i u njemu načelnica s cigaretom u ustima! Neželjena gošća se predstavila i glasno konstatovala da i dotična krši zakon, kao što to čine i njeni zaposleni. Opremljena svom silom svoje načelničke važnosti i nedodirljivosti, načelnica se gošći obratila učtivo i biranim rečima: „Napolje, breee!“ Insajder, od koga dolaze ove informacije, tvrdi da su se ovi događaji danima prepričavali među zaposlenima u opštini, sočno i uz smeh, kao epizode iz čuvenih „Mućki“.

Pitanje za razmišljanje: ako već nemaju elementarno ljudsko i kolegijalno poštovanje, šta je onda nateralo ovo dvoje ljudi da se tako ponašaju prema osobi, uz to koleginici, koja samo radi svoj posao? Čemu tolika vulgarnost i srdžba? Odgovor je u stvari jednostavan: oni su očekivali bezizuzetno poštovanje principa „vrana vrani oči ne vadi“, a odnekud je iskrsnuo arhaičan i skoro zaboravljeni princip „ni po babu ni po stričevima“. Zar se ljudi ne dele na one koji izriču kazne i one koji te kazne plaćaju? Ako mi je dato pravo da kažnjavam – onda ja ne mogu da budem kažnjavan! Nušić je takve pojave uočavao i ismevao uglavnom u srpskim palankama i pre više od jednog veka, ali ovo se dešava u centralnoj opštini centralnog grada naše zemlje, koja je, eto, duboko zagazila u 21. vek!

Sanitarnu inspektorku, međutim, nimalo nisu impresionirale ni zastrašile prostačke reakcije nedodirljivih: svim pomenutim službenicima odrezala je mandatne kazne, ali su odgovarajuće kazne izrečene i za instituciju u kojoj rade! I tu se besmisao pozicije moje porodice izoštrava do kraja: neki su se namerili da nam bez ikakvog osnova poruše stan, a mi pored toga što trpimo njihovu torturu, moramo da plaćamo i posledice njihovih nestašluka! I ne samo mi, već i ostali stanovnici ove opštine, jer se kazna izrečena instituciji mora platiti iz budžeta te institucije. E na ovom mestu bi zemlja stvarno trebalo da se otvori.

Ne mogu a da ne navedem još dva detalja koji govore koliko se aljkavo rade ovakvi predmeti od kojih ljudima često zavise i imovina i zdravlje pa i život: inspektorka T. je, naime, u Rešenju napisala da ga je izdala 1. jula 2015, a da je uvid u stanje na terenu, na osnovu koga je donela to rešenje, izvršila 25. septembra 2015, daleko u budućnosti i skoro tri meseca posle njegovog izdavanja! Gotovo identično odsustvo orijentacije u vremenu vidi se i u belešci koju je dotična sastavila prilikom inspekcije hostela u našoj zgradi: belešku je sačinila jednog dana, a uviđaj iz koga je ona proizašla obavila je mesec dana kasnije. Ta dokumenta su u stvari prava slika i prilika ne samo svoje autorke već i čitave njene službe.

O čistoj demonstraciji sile inspektorke T. i o bezakonju u toj službi obavestio sam i predsednika opštine i člana opštinskog veća zaduženog za nadzor nad radom opštinskih službi. Takođe sam im predočio da se u njihovim prostorijama bahato i otvoreno krši zakon o duvanskom dimu. Nisu ni prstom mrdnuli. Da jesu, Sanitarna inspekcija sigurno ne bi u opštinskim kancelarijama zatekla atmosferu provincijalne krčme. Ovako će svojim biračima neminovno morati da objašnjavaju zašto nisu uradili ono što im je bila dužnost, i zašto su im svojim nečinjenjem gurnuli ruku u džep.

*Najslabija tačka: * Kod naših stranaka opšte je prihvaćeno stanovište da je zapošljavanje vlastitih ljudi privilegija koja pripada pobedničkoj strani, kao što lovcu pripada lovina. To je stvorilo nekoliko kardinalnih problema:

– Ljudi koji su se na taj način dokopali svog mesta u administraciji po pravilu su nestručni, ali i bez ikakve volje da se obrazuju, jer su se uverili da stručnost nije neophodna za zapošljavanje i za rad.

– Važi pravilo: vrata službe su otvorena samo za naše – ostali nemaju šta da traže u našem dvorištu.

– Kod velikog broja zaposlenih postoji uverenje da su službena ovlašćenja njihovo lično dobro: dakle, da bi završio nešto što ti po pravu pripada i što si unapred platio kroz porez, moraš dodatno da platiš lično onome ko to treba da uradi.

– Ako ne želiš da potplaćuješ, stranački nameštenik će te naučiti pameti tako što tvoj predmet nikad neće doći na red, tačnije neće doći dok ne shvatiš da para vrti gde burgija neće. Ili će ti srušiti kuću.

Ahilova peta Srbije i njenih vladalaca nije ni bezdušni zapad, ni strana i domaća poslovna i finansijska oligarhija, ni organizovani i neorganizovani kriminal, premda nimalo ne umanjujem njihovu ulogu: njena najslabija tačka je državna administracija, naročito u lokalnoj ravni, tamo gde je u svakodnevnom dodiru s građanima, a daleko od očiju javnosti. To je jedna anahrona tvorevina, koja, umesto da pomaže i olakšava, koči i otežava napore građana da ostvare svoja elementarna prava, ili da obave neke neophodne poslove, te se u krajnoj liniji iskazuje kao jedan parazit.

*Zašto ovo pišem:* Glavna namera mi je bila da oslikam tu čudovišnu hidru i kako izgleda biti u dodiru s njenim pipcima. Uz to, želeo sam da skrenem pažnju onima koji se trude da stvari u ovoj zemlji dovedu u red: sve veliko što nameravate da uradite gore, brzo će postati malo kad se spusti dole. Stremite ka visinama, a nogama ste u živom blatu. U mnogim službama valjalo bi sve otpustiti pa raspisati konkurs i na posao vratiti samo one za koje se pokaže da su dobro radili i da im država nije bila krava muzara. Inače, nastavi li se tolerisanje ovog parazitskog organizma, moraćemo i zaključak da pozajmimo od Kafke: samo će nas stid nadživeti.

(Kraj)

*Autor je profesor metodoloških predmeta na FEFA u Beogradu i na Filozofskom fakultetu u Nišu