Nemoguće je znati koga će američki birači izabrati na narednim predsedničkim izborima. Ali je izvesno da će njihov izbor imati dalekosežne posledice, na bolje ili gore, po celi svet. Više nego bilo šta drugo ovo odražava kontinuiranu realnost američke moći. To takođe odražava gotovo izvesno da će naredni predsednik naslediti svet u znatnom previranju. Ono što on ili ona odluče da urade i kako on ili ona odluče da to urade biće bitna stvar za ceo svet.
Teško je znati koju ulogu će igrati spoljna politika u određivanju ko će sedeti u Ovalnoj kancelariji. Do Izbora 2016. ostalo je još 17 meseci. Mnogo toga može da se dogodi i dogodiće se do tada.
Dva srodna ali i različita politička procesa – takmičenja za predsedničke nominacije demokrata i republikanaca – odigraće se tokom naredne godine. Bivša državna sekretarka SAD Hilari Klinton je favorit demokrata iako njena nominacija još nije sigurna. U svakom slučaju, spoljna politika verovatno će imati malu ulogu u donošenju odluka birača koji će učestvovati u izboru kandidata demokrata, dok će unutrašnja i ekonomska pitanja imati primat.
Na republikanskoj strani je daleko veća gužva i neizvesnost i čini se da će spoljna politika igrati veću ulogu u izboru partijske nominacije. Budući da se privreda popravlja pod rukovodstvom Baraka Obame, to ekonomiju čini manje atraktivnom političkom metom. Globalne turbulencije, s druge strane, kao da daju republikancima mnogo više prostora da napadaju Obamu i demokrate.
Ipak, nekoliko spoljnopolitičkih pitanja će dominirati u razgovorima u obema partijama. Jedno je trgovina, pitanje od domaćeg i međunarodnog značaja. Obama već duže požuruje usvajanje trgovinskih zakona, koji su neophodan uvod u cilju sticanja kongresne podrške za Transpacifičko partnerstvo, koje bi smanjilo barijere između SAD i 11 zemalja pacifičkog prstena. Mnogi, ali ne svi, republikanski kandidati podržavaju Transpacifičko partnerstvo; politika demokrata mnogo je više neprijateljski nastrojena prema sporazumu, pa bi za bilo kog demokratskog kandidata bilo rizično da ga podrži.
Drugo pitanje koje će sasvim izvesno dominirati predizbornim debatama obeju partija jeste Iran i međunarodni pregovori o nuklearnom programu. Može se očekivati da republikanski kandidati budu kritični prema svakom predloženom dogovoru. Pitanje koje bi moglo biti sporno jeste koje sankcije treba ublažiti i kada; zatim o uslovima za nuklearne inspektore i oko toga šta će se dogoditi kada isteknu neka ograničenja na iranske nuklearne aktivnosti. Demokratski kandidati bi mogli da imaju više razumevanja za pregovore; ali sasvim je izvesno da će biti razlika između kandidata na obe strane.
Treće pitanje jesu klimatske promene. Konferencija UN o klimatskim promenama u Parizu planirana za decembar zadržaće ovo pitanje u vestima. Demokrate će biti posvećenije ispunjenju dalekosežnih obaveza Sjedinjenih Država, iako će se ponovo pojaviti razlike u gledištima na obe strane.
Četvrto važno pitanje jeste Bliski istok. Slab je apetit na obe strane za vojnu intervenciju većeg obima u Iraku i Siriji u cilju suprotstavljanja Islamskoj državi. Ali biće usijane debate o tome šta bi, a šta ne bi trebalo učiniti. Potom, tu su svi ostali problemi od kineskog samopouzdanja u Aziji do ruskog revanšizma u Ukrajini. Retorika, naročito na republikanskoj strani, biće mišićava.
Nadamo se da je ono što proizilazi iz procesa partijskih nominacija uvid u to koliko uspešno će kandidati odgovoriti na tri velika pitanja.
Prvo se odnosi na to koliko značaja u apsolutnom i relativnom smislu kandidat posvećuje spoljnoj politici. Ako neko misli o nacionalnoj bezbednosti kao o dve strane medalje sa spoljnom politikom na jednoj strani i unutrašnjoj na drugoj, kolika je verovatnoća za obe strane da donesu narednog predsednika? Ovo je klasična debata „oružje protiv maslaca“.
Drugo, šta su ciljevi i prioriteti spoljne politike? Tradicija realista u međunarodnim odnosima se usredsređuje na uticanje na spoljnu politiku drugih zemalja i stavlja manji naglasak na njihove unutrašnje poslove. Glavna alternativna tradicija ima suprotnu taktiku tvrdeći da su domaći poslovi ono što se tiče većine bilo iz moralnosti ili principa, ili iz uverenja da kako se vlada ponaša kod kuće tako se ponaša i u inostranstvu.
Prema ovom idealističkom gledištu zemlje koje su demokratske i tretiraju svoje građane sa više poštovanja verovatno će tretirati i građane drugih zemalja sa poštovanjem. Problem, naravno, jeste u tome da je uticanje na druga društva obično težak, dugoročni proces; u međuvremenu postoje hitni globalni izazovi kojima se treba posvetiti ponekad uz pomoć neprijatnih režima.
Poslednje pitanje tiče se odnosa mogućih kandidata prema pitanju sprovođenja spoljne politike. Pitanje je koja će biti njihova poželjna kombinacija unilateralizma i multilateralizma i kojim sredstvima – od diplomatije i sankcija do obaveštajnih operacija i vojnih snaga?
Odgovor na ova pitanja trebalo bi da postane jasniji tokom kampanje. Usput, Amerikanci će steći bolji uvid u to za koga da glasaju a ljudi u drugim zemljama razviće bolji osećaj šta da očekuju u januaru 2017, kada 45. predsednik SAD preuzima dužnost.
Autor je predsednik Saveta za spoljne odnose
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
