Da li je Velika Britanija i dalje svetska sila?

Din Ačeson, bivši državni sekretar SAD, 1962. je Ujedinjeno Kraljevstvo opisao kao državu koja je izgubila svoju imperiju, ali koja tek treba da pronađe svoju ulogu, podseća Ikbal. Drugi visoki zvaničnici, kao na primer nekadašnji šef britanske diplomatije Daglas Herd, više su se priklanjali ideji da Velika Britanija „prevazilazi svoje mogućnosti“ kada je reč o međunarodnim pitanjima. A nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra, Toni Bler je izneo sopstveni stav o poziciji Britanije na svetskoj sceni – ako više i nije supersila, onda je bar sila koja se bori za dobro u svetu.

Ikbal ukazuje da je prva TV debata u izbornoj kampanji u Velikoj Britaniji pojedine navela da se pitaju zašto u njoj nije bilo reči o spoljnoj politici. Odgovor je možda mogao da glasi da ne mogu sve teme da budu zastupljene za tako kratko vreme. Međutim, utisak koji je odneo prevagu jeste da, ako se stave po strani pitanja troškova odbrane i Tridenta (britanske nuklearne moći), spoljna politika nije dominirala tokom izborne kampanje, što, primećuje Ikbal, nije da ne čudi, s obzirom da svet potresaju različite krize – sukobi u Siriji, Iraku i Jemenu; Libija se raspada; borbe u Ukrajini ne jenjavaju. Politički odlučioci ne znaju kako da se uhvate ukoštac s Rusijom, koja teži da povrati svoju moć, kao i sa sve jačom Kinom.

Koja je uloga Britanije u svemu tome ako je uopšte i ima? Ikbal smatra da Herdova ocena da Britanija prevazilazi svoje mogućnosti prilično oslikava aktuelnu debatu. On naglašava da je smela britanska nacija koja je nekada bila imperija još na čelu stola, čiji su glas i uloga jači nego što bi moglo da se zaključi na osnovu njene trenutne pozicije u svetu. Zato, u tom kontekstu, primećuje on, to što bledi predstava o Britaniji kao o supersili treba ublažiti primerima koji ipak ukazuju da ona još poseduje moć. Britanija je, na primer, učestvovala u ratu u Iraku i Avganistanu, kao i u sukobima u Bosni i na Kosovu.

„To baca svetlo na Margaret Tačer i Tonija Blera kao na velike igrače na međunarodnoj sceni, gde su stajali rame uz rame sa SAD kada je reč o velikim spoljnopolitičkim pitanjima“, tvrdi britanski analitičar. On, ipak, ističe da je uloga Britanije danas prilično marginalizovana. Tome u prilog govori činjenica da pojedini analitičari primećuju da se Britanija ne pita mnogo kada je reč, na primer, o grčkoj krizi. Osim toga, Britanija nije konsultovana ni u nastojanjima nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskih vlasti da postignu dogovor o krizi u Ukrajini s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Takođe se ukazuje da Francuska ima veću ulogu od Britanije za pregovaračkim stolom sa Iranom.

Drugim rečima, kaže Ikbal, ovi primeri navode na zaključak da Britanci više ne vode glavnu reč kada je reč o važnim spoljnopolitičkim pitanjima. Međutim, ne treba zaboraviti da je Britanija i dalje rame uz rame sa SAD u borbi protiv Islamske države, da i dalje ima snažan glas u UN, kao i da je jedna od najstarijih članica EU i član-osnivač NATO, te je njen glas i dalje snažan među velikim silama, a tu je i njen specijalni odnos sa SAD.

„Osrednja sila“

Deo analitičke javnosti ukazuje, navodi Ikbal, da je Britanija sada osrednja sila koja ima drugačije prioritete, kao i da je možda bolje da svoje spoljnopolitičke ciljeve ostvaruje drugačijim sredstvima, kao što su trgovina i meka moć. Oni koji zagovaraju takav stav, ukazuje britanski analitičar, svoje tvrdnje potkrepljuju primerima Nemačke i Japana i njihovog posleratnog uspeha na polju ekonomije, koji se, navode oni, pokazao kao produktivnijim putem ka ostvarenju uspeha na globalnoj sceni od vojnog angažmana.