Diskrecija postaje glavno načelo

Budući da se radi o raznolikim, neretko banalnim i „pikantnim informacijama, ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje to što Amerikanci smatraju italijanskog premijera Silvija Berluskonija „uobraženim“, ili što doživljavaju predsednika Zimbabvea Roberta Mugabea kao „ludog starca“. Ipak, ostaje šire pitanje da li vladama treba omogućiti da sačuvaju tajne. Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž tvrdi da je odgovor negativan i da veći stepen transparentnosti „obezbeđuje bolje društvo za sve ljude“. To nameće pitanje zbog čega vlade uopšte čuvaju tajne i da li su njihovi razlozi opravdani. Zadatak čuvanja državnih tajni često se poverava obaveštajnim službama, koje imaju običaj da se usredsređuju na zaštitu tri vrste informacija.

Prva vrsta informacija odnosi se na njihove sopstvene resurse i metode, koje treba da ostanu tajna ukoliko obaveštajci žele da i dalje budu delotvorni prilikom prikupljanja podataka. Ilustracije radi, kad je Vašington tajms 1998. objavio da je Nacionalna agencija za bezbednost kadra da nadzire satelitski telefon Osame bin Ladena, on je prestao da koristi taj uređaj.

Drugo, potrebno je sačuvati u tajnosti identitete i aktivnosti operativaca obaveštajnih službi kako bi oni mogli da obavljaju svoj posao i kako bi njihova bezbednost bila zagarantovana. Posle objavljivanja desetine hiljada dokumenata o ratu u Avganistanu u junu ove godine, portparol talibana kazao je britanskim novinarima da ta grupa „proučava izveštaje“ u cilju identifikacije i kažnjavanja onih koji sarađuju sa snagama SAD.

Treće, informacije koje nezvanično dostavljaju strane vlade i obaveštajne službe moraju biti strogo čuvane u tajnosti da bi se izbeglo sramoćenje izvora i, na taj način, smanjila mogućnost da će podaci biti obelodanjeni u budućnosti. Stoga, objavljivanje informacija na Vikiliksu pokazalo je da treba biti oprezan prilikom dostavljanja podataka Sjedinjenim Državama. Izbegavanje mogućnosti da se neko obruka u pojedinim trenucima predstavlja nacionalni interes, ali, takođe, može da spase karijere političara i diplomata. Istovremeno, u pojedinim okolnostima ne treba da otkrivate koliko poznajete određenu situaciju.

Vikiliks doživljava sebe kao deo tradicije prema kojoj mediji smatraju vlade odgovornima za zloupotrebe. Uloga „sedme sile“ bila je naročito značajna za vreme administracije predsednika SAD Džordža Buša. Obelodanjivanje informacija o mučenju, prinudnim predajama i neovlašćenom nadziranju elektronske pošte zavisilo je od istraživačkog novinarstva, koje je sada dovedeno u pitanje budžetskim „rezovima“ i usredsređivanjem medija na aktuelne događaje, zbog čega se neretko zaboravlja ono što je istinski vredno. Za razliku od pravog istraživačkog novinarstva koje zavisi od kvaliteta, obeležje Vikiliksa predstavlja kvantitet. Ogromna količina podataka objavljena na tom internet sajtu onemogućava opsežnu analizu, kao i proučavanje potencijalno štetnih informacija.

Vladini zvaničnici dobijaju upozorenja da svaki dokument može „procuriti“ u javnost i biti objavljen širom sveta nepažnjom nekog službenika nižeg ranga. Dakle, gotovo je izvesno da takav pristup ne vodi transparentnosti već tajnovitosti. Poruka koja će gotovo svima biti upućena glasi: Pazite šta pišete. U tom kontekstu, umesto blagonaklonih analiza i provokativnih tumačenja mnoge značajne odluke ubuduće će biti utemeljene na usmenim saopštenjima i sastancima s kojih neće postojati zapisnici. Oni koji donose odluke gajiće podozrenje prema otvorenosti, čak i kada je reč o svojim najbližim saradnicima. Takve izmene „nadživeće“ administraciju državne sekretarke Hilari Klinton. Ali, „autocenzura“ vodiće ka donošenju lošijih odluka, što predstavlja visoku cenu tračarenja.

Autor je zamenik dekana i profesor prava na Nacionalnom univerzitetu Singapura