Egipat – kraj demokratske tranzicije

Danas sve ukazuje na to da je proces ka daljoj demokratskoj tranziciji zemlje ozbiljno doveden u pitanje, prvenstveno zbog nedostatka političke kulture koja bi podrazumevala razgovore, pregovore, dogovore, kompromis i koegzistenciju u političkom životu. Klima koja je stvarana u Egiptu nakon obaranja s vlasti Hosnija Mubaraka, prvo nakon predsedničkih izbora, a zatim i nakon vojnog puča, nije pokazala sposobnost inkluzije. Prvo, to što se Mohamed Morsi nije obazirao na želje političkih partija drugačijih ideoloških opredeljenja i vizija i konstantno ih prenebregavao, a zatim i postupak armije da pripadnike najmasovnijeg pokreta u zemlji označi kao „teroriste” i namere da ih nasilno isključi iz budućeg političkog života nacije, najbolje svedoče o stepenu polarizacije egipatskog društva i nespremnosti za razumevanje „drugoga”. Pored toga, brutalnim razračunavanjem s demonstrantima, hapšenjem političkih neistomišljenika, sprovođenjem strahovite torture nad uhapšenima, uvođenjem policijskog časa, vojska je nedvosmisleno dala jasan signal da ima nameru da poredak u državi vrati na pređašnje stanje stvari – život u permanentnom „vanrednom stanju”. U takvim „vanrednim” okolnostima Vrhovni vojni savet i ostale bezbednosne strukture će opet imati finalnu reč što je dodatno nekompatibilno s društvenim uređenjem koje teži ostvarivanju principa individualnih sloboda i poštovanja ljudskih prava.

Ono što je posebno poražavajuće u slučaju Egipta, jeste ponašanje partija, organizacija i intelektualaca koji se deklarišu kao sekularno i „proliberalno” orijentisani. Podržavajući vojni puč i vojnu huntu oni su stavili ad akta moralne principe zarad kratkoročne političke dobiti. Zaista je neverovatno, a pomalo i užasavajuće, videti kako liberalni političari i intelektualci krvožedno bodre i ostrašćeno tapšu armiji dok se ona na zverski način razračunava s pristalicama svrgnutog predsednika Morsija. Međutim, što se tiče političkih aspiracija „liberalnih” pokreta analitičar Isander el Amrani je u svojoj skorašnjoj analizi sasvim tačno konstatovao da se one temelje na velikoj iluziji da će se povratkom na stari poredak, u kojem vojska ima glavnu reč oživeti tranzicioni proces koji je započet obaranjem Hosnija Mubaraka 2011. godine. O odsustvu svake logike, morala i bilo kakve sposobnosti predikcije u redovima „liberala” je javno progovorio i Ahmed Maher, osnivač Pokreta 6. april i aktivista u okviru opskurne kampanje za prikupljanje potpisa za odlazak Mohameda Morsija koju je pokrenula organizacija Tamarud (Pobuna). Maher je izrazio bojazan da je na pomolu nova era strahovlade vojne nomenklature u kojoj svako može da bude proglašen za „teroristu” ako iznosi stavove koji su kritički usmereni protiv vojske. Sada je samo pitanje vremena kada će se bezbednosni aparat obrušiti i na druge organizacije poput radničkih sindikata, feminističkih organizacija, iskrenih proliberalnih i levo orijentisanih pokreta (poput Egipatskih revolucionarnih socijalista) koji se isto kao i Muslimanska braća već decenijama bore protiv dominacije bezbednosnih struktura. Da je tako nešto sasvim izvesno može kao primer da nam posluži optužnica koja je najavljena protiv Mohameda el Baradeja po osnovu „izdaje poverenja”.

Strategija etiketiranja političkih protivnika „teroristima” je veoma opasna jer skida svaku potencijalnu političku odgovornost režima za počinjena (zlo)dela. Ovakva strategija režima neodoljivo podseća na Južnu Afriku u vreme aparthejda kada je slična taktika korišćena protiv boraca za slobodu i ljudska prava.

Takođe, posledice delovanja „liberalnih” struja kriju i jednu veoma praktičnu opasnost. Bezuslovna podrška „liberala” i sekularista vojnoj hunti da se Muslimanska braća uklone s političke mape mogu samo da radikalizuju pripadnike organizacije zbog činjenice da će tako opet biti osuđeni na ilegalu i primorani na „gerilski” aktivizam. Iz iskustva već znamo da nakon Naserovog brutalnog razračunavanja s Muslimanskom braćom sredinom pedesetih godina prošlog veka je usledio veoma snažan talas radikalnih strujanja unutar organizacije.

U isto vreme će se potencijalno otvoriti i prostor za mnogo radikalnije organizacije i partije koje pretenduju da zauzmu „upražnjeno mesto” Braće. Tu šansu pre svega može da iskoristi salafističko orijentisana al Nur partija, koja je stajala rame uz rame s „liberalima” 30. juna, ali s potpuno drugačijim idejama za buduće uređenje zemlje. Pored ekstremno tradicionalistički orijentisane al Nur partije tu je potencijalna opasnost i od transglobalnih radikalnih džihadističkih pokreta koji su se razmnožili u neverovatnom broju u Libiji i Siriji, pa i čitavom regionu. Granični prelaz između Libije i Egipta usled ovakvog haosa je veoma teško kontrolisati čime je slobodan protok ekstremista znatno olakšan. Uostalom to je već, kada je reč o Libiji, viđeno na njenoj granici s Tunisom.

Svakako da i Muslimanska braća snose veliku odgovornost za situaciju u Egiptu. Pre svega jer je Mohamed Morsi veoma loše obnašao ulogu predsednika pri čemu je zemlju doveo do ruba ekonomskog kolapsa. Pored toga, Braća su pokazala nespremnost za konstruktivni dijalog. Posledicom višedecenijskog režimskog progona i zatvaranja Braća su razvila izrazito „paranoidan” pogled na svet koji veoma podseća na pravila koja važe unutar zatvorskih klika tipa – ili si s nama, ili si protiv nas. Što u izvesnoj meri može da objasni, ali nikako i da opravda, beskompromisan stav Muslimanske braće oko saradnje s partijama drugačije orijentacije nakon njihove ubedljive pobede na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Takođe, u danima kada je bilo jasno da će armija krenuti u brutalni obračun s pristalicama Braće, oni su morali da se povedu „mudrošću” (ar. hikma) i „strpljenjem” (ar. sabr) toliko isticanim vrlinama od strane osnivača Muslimanske braće Hasana el Bane i da pozovu svoje pristalice da odustanu od bilo kakve direktne konfrontacije s pripadnicima bezbednosnih snaga i da tako sačuvaju stotine ljudskih života.

Pored toga, Mursijeva autoritarna i ekskluzivistička vladavina je svojim greškama i lošim procenama učinila medveđe usluge partijama koje svoje utemeljenje pronalaze u islamskoj političkoj filozofiji. Partija pravde i razvoja u Turskoj i el Nahda u Tunisu, pogotovo njihove idejne vođe Tajip Erdogan i Rašid Ganuši, svojski su se potrudili (veoma uspešno) da pokažu zapadnom svetu da demoislamske stranke mogu da budu kompatibilne s demokratskim uređenjem i da Zapad ne treba da strahuje od „islamističkih“ političkih partija. Iz ovih grešaka mlađi pripadnici Muslimanske braće bi trebalo da izvuku važne pouke i da pokušaju da iznutra reformišu organizaciju kako bi u budućnosti bili u poziciji da realnije i konstruktivnije sagledavaju političku realnost.

Kao i po običaju većina analitičara raspravlja o ulozi Sjedinjenih Država u svetlu događanja u Egiptu. Svakako da SAD, kao globalna velesila imaju svoje interese, naročito u Egiptu koji im je geostrateški gledano veoma važan, i da zbog toga od njih mnogo toga zavisi kako će se stvari nadalje razvijati. Međutim, ovaj put je uloga Saudijske Arabije i zemalja Persijskog zaliva, naročito Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE), veoma važna. Saudijska Arabija i UAE izdašno novčano pomažu vojnu huntu pre svega zato jer su im Muslimanska braća stari i dokazani neprijatelj. Vahabitska ulema, koja daje verski legitimitet porodici Ibn Saud, još od sredine prošlog veka je na udaru veoma snažne kritike prorevolucionalno opredeljene Muslimanske braće zbog kako oni to tvrde hipokrizije vahabitskih bogoslova i njihove zloupotrebe vere pri izdavanju fetvi kako bi pružali verski legitimitet proameričkim političkim odlukama kraljevske porodice. Zbog toga Saudijska Arabija s velikim podozrenjem i nelagodom gleda na Muslimansku braću i njihove aktivnosti i rastuću popularnost i uticaj u regionu, svesni da ako bi došlo do osetnijeg uticaja Braće i u zalivskim zemljama da bi njihova vekovna apsolutistička vladavina, udružena s verskim dogmatama bila ozbiljno dovedena u pitanje. Pored novčane pomoći koju daju egipatskoj vojsci, Saudijci izdašno pomažu i već pomenutu partiju al Nur koju i pored njenih izrazito radikalnih verskih stavova i tradicionalističkog opredeljenja za sada niko ne dira.

Vojska svojom brutalnom intervencijom nije rešila niti jedan problem, a stvorila je mnogo novih. Vojska nema i ne bi trebalo da daje odgovore na pitanja poput nezaposlenosti, strahovitog ekonomskog stanja i kolapsa školstva. Drugim rečima, vojna diktatura ima malo šta da ponudi sem siromaštva i kompletnog ukidanja individualnih prava i sloboda. Nakon obaranja s vlasti Hosnija Mubaraka i sada Mohameda Morsija, Egipćani su pokazali da mogu da se razračunaju s autokratama, međutim ujedno su pokazali nezrelost i nerazumevanje toga da nije problem u autokratama već u autokratiji i duboko ukorenjenom autokratskom sistemu koji svoje oličenje ima u bezbednosnim strukturama.

Autor je islamolog i jedan od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok