Evropa je vekovima bio kontinent unesrećivan ratovima, glađu i siromaštvom. Milioni Evropljana bili su prinuđeni da emigriraju zbog ekonomske i socijalne prikraćenosti. Plovili su Atlantikom u Severnu i Južnu Ameriku, i na mesta daleka poput Australije da bi izbegli bedu i tražili bolju budućnost za sebe i svoju decu.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Svi oni bili su, govoreći jezikom koji se upotrebljava u debatama o sadašnjoj imigraciji i izbeglicama, „ekonomski migranti“. U dvadesetom veku su rasni progoni, politička represija i pustošenja u dva svetska rata postali glavni uzroci izbeglištva.
Danas je Evropska unija jedan od najbogatijih ekonomskih regiona sveta. Decenijama je ubedljiva većina Evropljana živela u mirnim demokratskim državama koje su poštovale njihova osnovna prava. Beda i migracije iz Evrope postali su daleka (ako ne i sasvim zaboravljena) prošlost.
Pa ipak, većina Evropljana ponovo oseća pretnju, ali ne od Rusije koja sprovodi agresiju protiv svojih suseda, već od izbeglica i imigranata – najsiromašnijih među siromašnima. Dok su se ovog leta u Sredozemnom moru podavile stotine ljudi, u gotovo svakom kutku Evrope pojavili su se glasovi koji traže izolaciju, masovne deportacije i gradnju novih zidova i ograda, 26 godina posle pada Gvozdene zavese. Širom Evrope bujaju ksenofobija i otvoreni rasizam, a nacionalističke, čak i krajnje desne partije, dobijaju podršku.
U isto vreme, ovo je samo početak krize, jer će se uslovi koji nagone ljude da beže iz svojih domovina samo pogoršavati. A EU, čije mnoge članice imaju najveće i najbolje opremljene socijalne sisteme na svetu, njima će izgleda biti preplavljena – politički, moralno i administrativno.
Paraliza predstavlja značajan rizik za EU. Niko ozbiljno ne veruje da same države članice – a naročito Italija i Grčka koje su najviše pogođene – mogu da reše dugoročne izazove velikih migracija. Ali mnoge države članice odbacuju zajednički napor Evrope, što je stav koji preti da ubrza eroziju solidarnosti unutar EU i pojača sadašnji trend ka dezintegraciji.
Tri su posebna uzroka sadašnje migracije ka Evropi: stalne ekonomske slabosti Zapadnog Balkana; previranja na širem području Bliskog istoka; građanski ratovi i sukobi u Africi. Jačanje ili širenje rata u istočnoj Ukrajini brzo bi na videlo iznelo i četvrti uzrok.
Drugim rečima, sva migracija sa kojom se Evropa sada suočava ima korene u ozbiljnim krizama u njenom susedstvu. Pa ipak, Evropa može malo da učini. Jasno, EU mora suštinski da ojača svoju Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, uključujući i susedsku politiku, kako bi bolje odgovorila na uzroke migracija. Jedina greška država članica koja odskače čak i više od odbijanja da podrže reforme jeste njihovo sopstveno nečinjenje, u kojem nije najmanje važno to što su stvorile vakuum legitimnosti koji sada ispunjavaju ksenofobični populisti.
S obzirom na slabosti njene spoljne politike, Evropa može imati samo mali uticaj na ratove i sukobe koji pustoše Afriku i Bliski istok (mada njen uticaj, koliko god bio mali, može biti iskorišćen i razvijen). Zapadni Balkan je već druga priča. Hrvatska je već članica EU; Crna Gora i Srbija su počele pregovore o članstvu; Albanija i Makedonija su države kandidati; Bosna i Hercegovina i Kosovo su mogući kandidati. EU ovde ima značajan uticaj.
Zašto se EU nije više angažovala na Zapadnom Balkanu – regionu koji može puno promeniti podržavajući ekonomsku i administrativnu modernizaciju i infrastrukturne projekte kojim bi ga povezala sa industrijskim centrima Unije – ostaje tajna Evropske komisije i država članica. Apsurdna posledica je, međutim, to što su građani iz zemalja kandidata za članstvo u EU postali podobni za procedure za azil, pošto za njih ne postoji mogućnost legalnog emigriranja u EU.
Romi su poseban slučaj, kao velika manjina na Zapadnom Balkanu često trpe opasnu diskriminaciju. To je sveevropski problem. Romi su patili više od drugih posle pada komunizma 1989. pošto su mnogi radili kao nekvalifikovani radnici u industriji, na radnim mestima koja su prva bila ukinuta. Mnogi među njima – sadašnji ili budući građani Evrope – završili su u dubokom siromaštvu. Nastavak njihove diskriminacije je skandal čitave Evrope, EU, njenih država članica i zemalja kandidata – svi moraju na njega da odgovore.
Izbeglička kriza ovog leta potcrtava drugu, mnogo veću, a to je strukturni problem u Evropi: demografija. Kako evropski narodi stare i skupljaju se, kontinent hitno treba imigrante. Ipak, mnogi u Evropi su protiv jer imigracija takođe donosi društvene promene.
Dugoročno, kreatori politike će svojim narodima morati da objasne da ne mogu imati ekonomski prosperitet, visok nivo socijalne sigurnosti i stanovništvo u kojem su penzioneri sve veći teret ekonomski aktivnima. Evropska radna snaga mora da raste, što je samo jedan razlog iz kojeg bi Evropljani morali prestati da migrante tretiraju kao pretnju i da počnu da ih gledaju kao šansu i u skladu s tim postupaju.
Autor je od 1998. do 2005. bio vicekancelar i šef diplomatije Nemačke; više od 20 godina bio je lider Zelenih
Copyright: Project Syndicate/Institute for Human Sciences, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
