Kako Iran odnosi pobedu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Nedavno postignut okvirni sporazum o nuklearnom programu Irana ima kontraefekat. Iako se sporazumom usporava razvoj nuklearnog oružja Irana, on ne ograničava niti se bavi hegemonijskim ambicijama režima u regionu, na šta je već potrošio milijarde dolara i pati zbog bolnih sankcija. Kao rezultat toga, okvirni sporazum stvara strateški haos u ionako disfunkcionalnom regionu. Budućnost u kojoj će regionalne sile poput Turske, Egipta i Saudijske Arabije (koje blisko sarađuju s Pakistanom na nuklearnom frontu) biti na ivici posedovanja nuklearnih kapaciteta postaje izvesnija nego ikada ranije.

To su divni dani za Iran. Nakon više od decenije diplomatske izolacije i ekonomskih sankcija, njegov status države koja je na ivici da postane nuklearna postao je međunarodno legitiman. Štaviše, uspeo je da ubedi SAD da odustanu od svog sna o promeni režima i da koegzistiraju i čak rade sa islamskom teokratijom koju smatraju odbojnom.

Regionalna ravnoteža moći već ide na ruku Iranu. U Libanu, Palestini i Siriji iranski opunomoćenici odnose prevagu nad grupama koje su pod pokroviteljstvom Saudijske Arabije. I Huti, koji uživaju podršku Irana, kontrolišu Jemen uprkos vazdušnim napadima Saudijske Arabije.

Iranski lideri mogu da zahvale DŽordžu Bušu. Daleko od ishoda koji su se 2003. bojali da će proizvesti, Bušovi ratovi su Iran učinili najuticajnijim akterom u Iraku. Kako su saudijski zvaničnici primetili, iranska milicija koja se bori protiv Islamske države u pretežno sunitskom regionu severno i zapadno od Bagdada nada se da će učvrstiti kontrolu svoje zemlje nad Irakom.

Zbog primetne opasnosti koja vreba od Islamske države, SAD su smenu sirijskog predsednika Bašara al Asada, glavnog regionalnog saveznika Irana, s vlasti izbacile iz svoje agende. Zapravo, SAD su indirektno napravile savez s Hezbolahom, ključnim iranskim opunomoćenikom, koji se zajedno sa Asadovim trupama bori protiv stranih džihadskih sila.

U međuvremenu, odnos Amerike s njenim tradicionalnim arapskim saveznicima, konzervativnim sunitskim režimima u regionu, slabi, najviše zahvaljujući neuspehu predsednika SAD Baraka Obame da efikasno odreaguje nakon pobuna Arapskog proleća. NJihovo poverenje se nije povratilo ni nakon Obaminih ponuda bezbednosnih garancija i „nuklearnih kišobrana“. (Takve bezbednosne garancije su naposletku implicitne.)

Za neprijatelje Irana poruka okvirnog sporazuma je jasna – zaštitite svoje interese od vitalnog značaja umesto da čekate na SAD. I to je upravo ono što rade zemlje poput Egipta i Saudijske Arabije, pošto su uspostavile zajedničku arapsku vojnu snagu koja će se boriti sa iranskim uticajem u regionu, kao i diskretne bezbednosne veze sa Izraelom, još jednom samoproglašenom žrtvom okvirnog sporazuma.

Turska se takođe angažuje u novim strateškim proračunima. Predsednik Redžep Tajip Erdogan, koji je tokom prošlogodišnje posete Teheranu nazvao Iran svojim „drugim domom“, nedavno je optužio Islamsku Republiku da „teži dominaciji u regionu“.

Kao rezultat toga, Turska hvata sebe da sarađuje sa Saudijskom Arabijom u pružanju podrške Al Nusra Frontu, sirijskom ogranku Al Kaide, koji je zauzeo Idlib tokom prve velike prepreke na koju je naišla Asadova vojska tokom proteklih nekoliko meseci. Ipak, nedavni postupci Turske, od Erdoganovog šokantnog apela na okončanje Sajks-Pikotovog sistema do njegovog defakto spletkarenja u vezi sa opsadom Islamske države kurdskog grada Kobana u Siriji uz samu granicu, odvratili su glavne sunitske sile u regionu od težnji ka uspostavljanju bližih veza.

Ali nijedan regionalni lider nije toliko van sebe ili opasan kao izraelski premijer Benjamin Netanjahu. Kada na vulgaran način koristi metafore holokausta da opiše pretnju koja vreba od Irana, više zvuči kao šef jevrejskog geta koga samo što nije uništila uzrujana masa ljudi nego kao premijer najmoćnije države na Bliskom istoku.

Netanjahuov nedostatak samosvesti možda se najbolje vidi u njegovom odnosu sa Obamom. On očekuje da SAD ponude Izraelu bezbednosnu pomoć da bi se suočio sa izazovom koji predstavlja Iran, iako nespretno upada u Obamino političko dvorište i uspostavlja saveze s njegovim protivnicima s domaćeg terena.

Zapravo, Netanjahu je u suštini pogrešno shvatio izazov koji Iran predstavlja – on ne predstavlja egzistencijalnu pretnju, već je deo šire borbe za regionalnu dominaciju. Umesto što se angažovao u nerealnoj kampanji za poništenje nuklearnog sporazuma, Netanjahu je trebalo da se usredsredi na strateške posledice uspona Irana. Važno je geostrateško ponašanje Irana, a ne njegov status države koja je na ivici da postane nuklearna.

Naravno, Netanjahu namerno preuveličava pretnju koja predstavlja Iran da bi odvratio pažnju od pravih problema Izraela, naročito njegovog stalnog sukoba s Palestinom. Ali može da se nada da će sakriti grehe okupacije samo privremeno. Ako se palestinsko pitanje uskoro ne reši, mogu da nestanu sva preostala savezništva sa „umerenim“ sunitskim silama koja bi parirala Iranu.

Da bi se na Bliskom istoku uspostavio neki privid stabilnosti, SAD moraju da razmišljaju izvan okvirnog nuklearnog sporazuma sa Iranom i da sa svima koji imaju udeo izgrade kolektivni bezbednosni režim, što je inicijativa koja će iziskivati da SAD povrate poverenje svojih saveznika u regionu. U realnosti ključno pitanje nikada nije glasilo kada će Iran proizvesti nuklearno oružje, nego kako ga integrisati u stabilan regionalan sistem pre nego što to učini.

Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Sada je potpredsednik Međunarodnog centra za mir Toledo