Ko je izazvao izbegličku krizu?

Izbeglice su prirodna posledica rata. Zaista, retki su ratovi bez civila koji pokušavaju da pobegnu od pokolja. Ali šta izaziva ratove? U nekim slučajevima, zahtevi za promenu režima. Najzad, režimi koji bivaju svrgnuti često su surovi i nevoljni da odstupe bez borbe.

Nigde ovaj neumoljivi redosled nije bio očigledniji nego u Siriji. Predsednik Bašar al Asad, sa svojom uskom alavitskom bazom, godinama je sprovodio svirepu diktaturu – ne odstupajući ni pedalj pred onima koji traže demokratske promene i ne dopuštajući bilo kakav prostor u vlasti za one nadahnute manje sektaškom koncepcijom vlade.

U stvari, Asadov režim nastavak je onog koji je institucionalizovao njegov otac i prethodnik Hafez al Asad kada je postao predsednik 1971. Pristup starijeg Asada, ako ništa drugo, bio je suroviji nego sinovljev, o čemu mogu da posvedoče preživeli iz opsade Hame, koja je imala za cilj gušenje ustanka sirijske Muslimanske braće.

Nastojanja Hafeza al Asada da islamistički otpor potčini gvozdenom pesnicom autoritarnosti trajala su decenijama. Njegova sekularna baasistička ideologija imala je za cilj da zamagli razlike među različitim zajednicama Sirije, posebno između sunita i njegovog alavitskog plemena, odanog jednoj šiitskoj struji.

eđutim, kada je 2003. koalicija predvođena Sjedinjenim Državama zbacila Sadama Huseina, još jednog baasističkog diktatora, 1.300 godina stara podela između sunita i šiita – koja je u mnogim od ovih vekova pretežno bila skrivena ili čak u opadanju – dobila je obnovljenu i ubilačku snagu. Iračka sunitska manjina, koja je dugo dominirala Sadamovom vladom, pala je pred većinskim šiitima, čija je originalna receptura uske sektaške vladavine raspirila nasilan otpor protiv centralne vlade. Posle rasturanja Sadamovog baasizma, koji su mnogi videli kao pokriće za vladavinu sunitske manjine, iračke šiitske vođe malo su učinile da omekšaju udar, što nije ostalo neprimećeno drugde u regionu. 

Na Bliskom istoku uvek ima puno okrivljavanja koja se vrte, a oni koji okrivljuju SAD za obnavljanje sektaštva u regionu ne prepoznaju njegovu cikličnu prirodu i ranija pojavljivanja. Ipak, SAD jesu odigrale veliku ulogu u sirijskoj drami. Jula 2011. SAD i Francuska poslali su svoje ambasadore u Hamu, mesto krvoprolića i neprijateljstva prema Vladi Sirije, da tamo podstaknu „opoziciju“ – u to vreme miroljubivu Muslimansku braću – da se ujedini protiv režima.

Posle te posete – kulminacije pokušaja da se promeni režim u Siriji – uništen je svaki izgled za dijalog ili pregovore sa Asadom (čija je porodica decenijama rukovodila Sirijom, i dobro i loše). A ni ambasadori više nisu imali nijedan bitan sastanak u Damasku.

Američki i francuski lideri pogrešno su shvatili ratne oblake koji su se nadvili nad Sirijom posle Arapskog proleća – kao prvi znak da je zemlja bila spremna za demokratiju. Okupljanje opozicije i zbacivanje vlade, mislilo se, biće dovoljno da preobrazi čitav sistem vlade i način vladavine.

Pruski vojni teoretičar Karl fon Klauzevic nazvao je rat ozbiljnim sredstvom za ozbiljan cilj. Isto važi i za politiku promene režima, što danas dokazuju opustošena država Sirija i milioni ljudi koji traže sklonište u Jordanu, Libanu, Turskoj i Zapadnoj Evropi.

Nema sumnje da Asadov režim snosi najveći deo odgovornosti za sadašnju situaciju. Međutim, u odsustvu bilo kakvog smislenog političkog procesa ispostaviće se da spoljni zahtevi za promenu režima 2011- a koji su doveli do izbora između Asada i ekstremističkih sunitskih terorističkih organizacija – nisu bili u potpunosti promišljeni, blago rečeno. Uz više razmišljanja, oni koji su kontemplirali o smeni režima primetili bi da Asad i njegovi saveznici nisu davali nagoveštaje da će uslišiti poziv i povući se.

Dok stotine hiljada sirijskih izbeglica reskiraju sve da bi došle na sigurno, oni koji su se pre četiri godine zalagali za promenu režima trebalo bi da ozbiljno razmisle o svom izboru. Umesto što se pridružuju horu kritika protiv zemalja kao što su Mađarska i Srbija – koje su zaokupljene unutrašnjim problemima i nisu igrale ulogu u podsticanju rata – trebalo bi da preuzmu više odgovornosti za pomoć izbeglicama. I trebalo bi da počnu da ohrabruju uspostavljanje inkluzivnih političkih struktura koje mogu pomoći da se završi gnusni sirijski građanski rat.

Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za Istočnu Aziju i dekan Korbel škole za međunarodne studije Univerziteta u Denveru