Ljuljanje gradova i uspomena

Nestaju ne samo njihovi životi nego i njihove uspomene na gradove u kojima su živeli, a koji verovatno više nikada neće postati deo nekih drugih, novih uspomena. Nestaju gradovi i ljudi, svedoci njihovog postojanja.

13. mart

Voleli bismo da je ovo samo san. Ali nije. Tle koje nastavlja da podrhtava podseća na stvarnost događaja koji je zadesio ovu malu ostrvsku zemlju kojoj se toliko divimo i volimo je.

Sada bi, verovatno, bilo najlakše prosuti gomilu opštih mesta o tome kako san nije isto što i stvarnost, kako on dirljivo preoblikuje stvarnost i transcendira je u fikciju. Nažalost, malo ko se ne bi složio da ovaj događaj, zahvaljujući majstorstvu prirode, bez ikakvih specijalnih efekata, sa lakoćom nadilazi najekscentričnije snove i prizore iz horor filmova. Ovaj događaj sažima sveobuhvatne vrednosti čovečanstva, vernosti i izdaje, opčinjenosti i samorazarajuće sumnje čoveka.

11. marta 2011. godine, u četrnaest sati i četrdeset i šest minuta Japan je zadesio zemljotres najveće jačine zabeležene u istoriji Zemljine kugle od 9 stepeni Rihterove skale u epicentru. Kao posledica zemljotresa usledio je cunami. Ovaj desetometarski vodeni zid prekrio je istočne obale Japana u području oko prefektura Mijagi, Fukušima i Ivate.

Osvanuli smo izbezumljeni brojem od hiljadu i petsto stradalih i nestalih u tom trenutku, kako su mediji objavili.

Prve glasine da je u kvaru sistem za hlađenje reaktora u nuklearnoj elektrani u Fukušimi, dvesta pedeset kilometara severno od Tokija, teraju na hladan znoj.

Predstavnici liberalno demokratske partije Japana izlaze u susret ponudi vladajuće demokratske partije i odlučuju se za prekid političkih sukoba i početak saradnje kako bi pomogli rešavanju trenutne situacije.

I dalje se sve ljulja. Ljulja se tle pod nogama, ljulja se politička i ekonomska situacija, ljuljaju se gradovi i uspomene. Osećaj bespomoćnosti tera na gnev. Sve podseća na činjenicu da je čovek malo i slabo živo biće. Nema drugog izbora nego da se ljudi međusobno pomažu. Duga istorija prirodnih katastrofa još jednom stavlja Japan pred iskušenje.

14. mart

Život i smrt. Zabeležena je cifra od nekoliko desetina hiljada izbeglica iz područja zahvaćenih cunamijem i opasnošću od povećane radijacije usled eksplozije koja je izbila u nuklearnoj elektrani Fukušima Dai-ići. Mediji javljaju da su konstatovani i novi kvarovi na reaktoru broj tri. Ovo možda nije najbolja prilika da se pomene, ali ne treba zaboraviti na činjenicu da se skoro trideset procenata proizvodnje električne energije u Japanu zasniva na nuklearnoj energiji.

11.03., na japanskom „san ići ići“ nameće brojna pitanja, ne samo Japancima, nego i svim stanovnicima globusa. Pitanja koja možda nemaju odgovora, ali koja ne smeju biti zapostavljena.

Samo činjenica da ste se u trenutku zemljotresa našli na ovom ostrvu, u prolazu ili za stalno, automatski vas čini pripadnikom ugrožene klase, manjine. Bez obzira na boju putnih isprava, krvnu grupu, veroispovest ili struku, svi putnici su se našli smešteni u istom kupeu.

Zahvaljujući odlikama savremenog demokratskog društva, prisustvu i slobodi izražavanja liberalnih uverenja, putnici, pak, imaju različite mogućnosti izbora. Kao kada birate gde ćete sedeti u vozu. Neki putnici izraze želju da sede pored prozora, neki napred, a neki u zadnjem delu kupea.

Na primer, neka konzularna predstavništva u Japanu su naložila evakuaciju svojih državljana u manje ugrožene krajeve Japana na jugu ili čak i povratak u svoju maticu kako bi osigurala njihovu bezbednost. Moglo se čuti kako i sami Japanci komentarišu saosećajući sa strancima koji su se zadesili u ovoj situaciji: „Bespomoćni „gaijin-san“ (stranci na japanskom)! Mora da su se mnogo uplašili. Kako ih je samo zadesilo strašno iskustvo!“

Nema sumnje da su trenutni događaji u Japanu neprijatno iskustvo i da odlazak u manje ugrožene krajeve uliva nadu. Manje ugroženi krajevi se verovatno odnose na one krajeve sa čistijim vazduhom, sa više slobode kretanja, blještavilom uličnih svetiljki, tržnim centrima i supermarketima koji vas dočekuju širom otvorenih vrata skoro u svako doba dana i noći. Uprkos slutnjama i prisustvu straha od bolesti ili smrti, gde bi se drugo mogla pronaći veća radost nego u carstvu snova gde sudbina ne predstavlja užasnog dušmanina i ne čini vas žrtvom, već preovladava avantura, zabava i zanimljivosti svakodnevice.

Savremena civilizacija, moderno doba, razvoj nauke i tehnologije, sva ta dostignuća čovečanstva, taj mačo izazov muškosti koji čini da se čovek oseća snažnim, ne trpi posustajanja u ostvarivanju velikih ciljeva i snova modernog društva. Nije dozvoljeno poigravanje slabostima ljudskog roda.

I Japanci se beskrajno trude da ne sruše svoj „mit o neprikosnovenoj sigurnosti i bezbednosti“, koji je savremena japanska država čvrsto obećala svom narodu nakon Drugog svetskog rata i gubitaka u Hirošimi i Nagasakiju.

Ali, kako se to desilo da se Japan oslanja na pedeset i četiri električna stuba, tačnije nuklearna reaktora, koji snabdevaju zemlju električnom energijom i ironično sugerišu udobnost svakodnevnog života savremenog Japanca, istovremeno igrajući se njegovom sudbinom. Isti oni stubovi koji sada ugrožavaju živote brojnih ljudi. Sudbina ove male zemlje i celog sveta kao da se našla u rukama lutkara koji gospodari situacijom pokrećući konce na kojima lutka visi. Neki od tankih konaca prete da se prekinu svakog trenutka.

Vreme će pokazati da li je pitanje upotrebe nuklearne energije glavna tema razgovora ili je to samo pitanje razvoja boljih tehnologija koje bi mogle, šta god to značilo, stoprocentno garantovati bezbednost i sigurnost čovečanstvu.

Ali, nema sumnje da će se svaki Japanac duboko zamisliti nad trenutnom situacijom i da ništa neće sprečiti njegov kritički duh i svest da nastavi da tumara ovozemaljskim dubinama i traži etičke i filozofske principe, opravdanja za trenutnu situaciju, koja možda ni nema neke veze sa zapletima u paklu sa kojim se bori.

Možda bismo, sledeći misao i emociju običnog Japanca, mogli da kažemo kako je „ispravno“ samo ono što i ne pokušava da izgleda „ispravno“, a „bezbedno i sigurno“ samo ono čemu ne pada na pamet da bilo koga „obezbeđuje ili osigurava“.

Japan pre 11. marta je predstavljao možda poslednji raj na zemlji. Sada se postavlja pitanje koje će to vrednosti novo postmartovsko doba nametnuti Japanu i savremenom svetu.

15. mart

Broj stradalih i nestalih samo u Mijagi prefekturi prelazi deset hiljada. Bilo bi nam potrebno sve vreme čovečanstva da iščitamo pojedinačno ime svakog nastradalog. Japan se u prošlosti odlikovao zemljotresima i pojavom brojnih požara. Sada ljudi pate od posledica cunamija. Vatra i voda. Vreme prolazi, nauka i tehnologija napreduju, ali se slabost čoveka u poređenju sa moći prirode ne menja. Ne menja se ni osećaj tuge koji nose u sebi svi oni koji su izgubili svoje bližnje.

Širom sveta se čuju glasovi podrške onih koji saosećaju sa narodom Japana. Organizuju se humanitarni koncerti za pomoć ugroženom stanovništvu. Ni Japanci iz manje ugroženih krajeva ne zaostaju kada je u pitanju podrška i pomoć svojim sunarodnicima. Iako situacija nalaže opreznost prilikom posete ugroženim oblastima, specijalne službe neprestano rade na uspostavljanju infrastrukture za što bolje i brže snabdevanje ovih oblasti potrebnim sredstvima. Prekrivači, peškiri, pelene, toalet papir, hirurške maske, lekovi, sredstva za higijenu, posuđe i kuhinjska sredstva, baterije, radio na baterije i još mnogo drugog se dostavlja u privremena skloništa kojih sada ima već oko dve hiljade samo u najužem području oko istočne obale.

Mladi umetnici volonterski izvode predstave za decu u skloništima kako bi im, barem nakratko, vratili osmeh na lice. Sa ekrana u gledaoce pilje krupne kestenjaste oči devojčice koja na ustima nosi hiruršku masku sa iscrtanim Diznijevim junacima. Ovaj prizor u nama budi podsvesnu znatiželju za devojčicinim detinjstvom. Njeno detinjstvo mora da je izgledalo kao fabrika igračaka.

Zbog problema na Fukušima Dai-ići, Elektrodistribucija u Tokiju apelovala je na štednju električne energije u domaćinstvima, a struja se smanjeno koristi i u gotovo svim ustanovama uslužnih delatnosti kao i u podzemnoj železnici. Smanjen je broj vozova na određenim linijama koje povezuju Tokio sa predgrađem.

Nakon prva dva dana tokom kojih su rafovi u dragstorima i supermarketima bili opustošeni situacija se vraća u normalu. Ovde nas stoički stav i nečinjenje ustupaka nikome i ničemu, a pre svega sebi, verovatno čini velikim ljudima, mada samo ukoliko bi se odlučili na to, još bismo mogli bez većeg napora doći do najboljeg vina ili sira i pripremiti sve za najromantičniju večeru kao u sceni iz ljubavnog filma. Ništa u glavnom gradu ne bi nedostajalo, samo da nema tog osećanja samožrtvovanja i potrebe da se skoro do granica fizičkog bola saoseća sa najugroženijima.

Trenutni prizori u japanskoj prestonici ne bi terali na uznemirenost da su Japanci u proteklim decenijama imali prilike da iskuse nestajanje električne energije. Količina neona i svetlećih reklama koji su zaslepljivali oči brojnih prolaznika bili su stalni deo urbanog pejzaža Tokija. Bio je to grad koji nikada ne spava. Sada, osim povremene uskomešanosti među građanima, koja se širi kao graja letnjih karnevala, dok se užurbano kreću prema stanicama Tokija kako bi se ukrcali na poslednji voz, sve je obavijeno manje više sablasnom tišinom.

Ova tišina podseća na tišinu u filmu o Godzili, monstrumu koji drema na dnu mora u zalivu kod Tokija. Možda niste znali, ali Godzila napada isključivo noću. Približava se gradu obavijenom tišinom kao kakva utvara.

Godzila je monstruozno stvorenje nastalo iz pepela u eksplozijama nuklearnih bombi prilikom izvođenja nuklearnih eksperimenata. To je metafora nuklearnog oružja, igračke u rukama odraslog čoveka.

Kako, međutim, objasniti činjenicu da je ovo stvorenje istovremeno i jedan od najpopularnijih predstavnika japanske pop kulture. Čudovište koje je na kraju postalo „dobri monstrum“, heroj koji se vraćao ekranu i japanskoj publici u serijama skoro više od dvadeset i osam puta.

Neki japanski savremeni kritičari smatraju da Godzila predstavlja simbol sudbine japanskog naroda koja ga je zadesila u Drugom svetskom ratu. To je usud, sablasni duh ispunjen kricima onih koji na nesreću nisu preživeli najveću katastrofu XX veka, rat kome su se zakleli na život i smrt i iz koga će im predstojati veoma dug put do pronalaženja sopstvenog glasa. Posleratni Japan i novo demokratsko društvo već decenijama nisu ponudili izgubljenim dušama nijednu luku u koju bi se mogle usidriti.

Nastavak u sutrašnjem broju

O autorki

Sanja Tripković rođena je 1976. u Užicu. Živi i radi u Japanu od 2000. Gaji posebno interesovanje prema japanskoj kulturi i književnosti još od ranog perioda studija japanologije u Beogradu. Magistrirala je savremenu japansku književnost na Cukuba fakultetu u Japanu. Studirala je kreativno pisanje i književnu teoriju kod profesora Genićiro Takahašija, jednog od najeminentnijih japanskih savremenih pisaca. Bavi se pisanjem i prevođenjem.