Nemci više nisu evroromantici

Vaskrsnuće Nemačke nakon Drugog svetskog rata i njeno ponovno poziciranje kao zemlje od poverenja na svetskoj sceni (što je dostiglo vrhunac pristankom na ponovno ujedinjenje dve Nemačke četiri i po decenije kasnije), temeljila se na čvrstim stubovima unutrašnje i spoljne politike. Na domaćem terenu, stabilna demokratija, koja je počivala na vladavini prava, ubrzo je uspostavljena. Ekonomski uspeh nemačke države blagostanja obezbedio je model za Evropu. Takođe, spremnost Nemaca da se suoče se nacističkim zločinima, bez rezerve, pobedila je duboko ukorenjenu sumnju u sve što ima veze sa vojskom. Kada je reč o spoljnoj politici, Nemačka je ponovo zadobila poverenje pristajući na zapadnu integraciju i evropeizaciju. Moć u centru Evropu nikada više ne treba da postane pretnja za kontinent ili samu državu. Stoga, cilj zapadnih saveznika nakon 1945, za razliku od vremena nakon Prvog svetskog rata, bio je ne da se izoluje Nemačka ili da se ekonomski oslabi, već da se ona vojno zaštiti i duboko politički ukoreni u Zapad. Nesumnjivo, pomirenje Nemačke sa njenim arhineprijateljem Francuskom ostaje temelj današnje Evropske unije, jer je to pomoglo Nemačkoj da se priključi zajedničkom evropskom tržištu, sa političkim ujedinjenjem Evrope kao krajnjim ciljem.

Ali, u današnjoj Nemačkoj takve ideje se smatraju beznadežno „evroromantičnim“ i zastarelim. Kada je reč o Evropi, od sada Nemačka u prvom redu sledi svoje nacionalne interese, baš kao i svi ostali. Ali, takvo razmišljanje počiva na lažnoj premisi. Put koji će Nemačka slediti u 21. veku – u pravcu „evropske Nemačke“ ili „nemačke Evrope“ – jeste suštinsko, istorijsko pitanje u srcu nemačke spoljne politike već dva veka. I odgovor je stigao tokom te duge noći u Briselu, kada je „nemačka Evropa“ odnela prevagu nad „evropskom Nemačkom“.  Bila je to odluka koja je označila prekretnicu i za Nemačku i za Evropu. Pojedini se pitaju da li su kancelarka Angela Merkel i ministar finansija Volfgang Šojble znali šta čine. Odbaciti oštre kritike na račun Nemačke i njenih vodećih „igrača“ koje su „buknule“ nakon što su Grčkoj nametnuti uslovi, kao što čine mnogi Nemci, predstavljalo bi „posmatranje sveta kroz ružičaste naočari“. Neosporno, postojala je besmislena propaganda o „četvrtom Rajhu“ i apsurdne reference na firera. Ali, u suštini, takve kritike odražavaju jasnu svest o raskidu Nemačke sa čitavom evropskom politikom koja je uspostavljena nakon Drugog svetskog rata.

Prvi put Nemci nisu želeli više Evrope, želeli su manje. Nemački stav iskazan u noći između 12. i 13. jula najavljuje želju da se čitava evrozona iz evropskog projekta preobrazi u svojevrsnu sferu uticaja. Merkelova je bila primorana da bira između Šojblea i Francuska (kao i Italije). To pitanje bilo je suštinsko: njen ministar finansija želeo je da prinudi jednu članicu evrozone da „svojevoljno“ ode tako što će biti upotrebljen masovni pritisak. Grčka je mogla ili da izađe iz evrozone (u potpunosti svesna katastrofalnih posledica za nju samu i za Evropu) ili da prihvati program koji je zapravo pretvara u evropski protektorat, bez ikakve nade u ekonomsko poboljšanje. Grčka je sada povrgnuta „lečenju“, odnosno daljoj štednji, koja nije dala rezultate ni u prošlosti i koja je „prepisana“ Grcima isključivo da bi se odgovorilo na nemačke unutrašnjopolitičke potrebe.

Ali, veliki konflikt sa Francuskom i Italijom, drugoj i trećoj po snazi ekonomiji evrozone, nije gotov, budući da za Šojblea „gregzit“ ostaje opcija. Šojbleov stav ponovo je pokrenuo suštinsko pitanje o odnosu evropskog juga i severa, a njegov pristup preti da dovede evrozonu na rub pucanja. Uverenje da evro može da bude upotrebljen kako bi se sprovela „ponovna ekonomska edukacija“ juga Evrope pokazaće se kao tragična greška, ne samo u slučaju Grčke. Kao što Francuzi i Italijani dobro znaju, takvo gledište dovodi u pitanje čitav evropski projekat, koji se temelji na raznolikosti i solidarnosti.

Autor je bivši nemački vicekancelar i šef diplomatije