Njegova Svetost Milo Đukanović

„Milo, Milo“, orilo se tada Trgom Republike, Terazijama i drugim zbornim mestima već uveliko posustalog opozicionog otpora. Vikala je to masa razočarana u svoje domaće lidere, beznadežno posvađane. Očajnički tražeći podršku u Crnoj Gori.

Zoran Đinđić u Đukanovićevom okrilju zaista je pronašao spas kada je Miloševićev represivni aparat dobio terorističke primese zaslugom pre svega radikala i JUL-a. Vuk Drašković, takođe, mada je malo falilo da bude drugačije. Milošević nije iskoristio svoju moć da samog Đukanovića eliminiše iz političkog života, mada će se ovaj uvek rado sećati otpora koji mu je pružao. Ni Zapad mu to neće zaboraviti: u trajne zasluge, pored mirnog otcepljenja i priznanja Kosova, Đukanoviću se ubraja upravo suprotstavljanje Miloševiću.

Posle Petog oktobra došlo je do relaksacije u odnosima Srbije i Crne Gore iako Đinđić i Koštunica o njima nisu razmišljali isto. Ipak, najviši domet Koštuničinog nezadovoljstva putem koji je Crna Gora krenula sveo se na njemu svojstveno mrštenje i uvređenost koja ga je nagnala da među poslednjima prihvati rezultat referenduma. Ako i prihvatimo da su Koštunica i saradnici nastojali da osujete razdruživanje, takva politika je u startu bila osuđena na propast. I dok se o Koštuničinim velikosrpskim ambicijama još i može raspravljati, pripisivanje ovakve politike sadašnjem rukovodstvu Srbije nikako ne pije vodu.

Epizode kao što su Jeremićevo histerisanje o zabijenom nožu u leđa posle crnogorskog priznanja Kosova i sledstveno oglašavanje Anke Vojvodić za persona non grata ili Tadićeva strategija o odnosu Srbije prema Srbima u susedstvu koja je podrazumevala da Srbi u Crnoj Gori (ali i u Hrvatskoj) treba da budu konstitutivni narod da bi se od toga netom odustalo govore samo o bezidejnosti i upravo odsustvu svake strategije. Kao i politika hoću-neću prema Republici Srpskoj. Isto se može reći i za famozne sastanke Tadićevog savetnika Mlađana Đorđevića sa ambasadorom Lutovcem i mitropolitom Amfilohijem koje je deo javnosti u Podgorici okarakterisao kao anticrnogorsku zaveru.

Tadićevo velikosrpstvo zaista zvuči kao dobar vic.

Iracionalni izlivi Đukanovića imaju, međutim, sasvim racionalnu, svrhu: optuživanje Srbije za hegemonističku politiku ima da opravda njegovo dalje opstajanje u politici starom, oprobanom argumentacijom da je spoljna opasnost, ako ne i spoljni neprijatelj, i dalje na delu. Zato Crnoj Gori treba jak lider, a ko drugi nego sam Đukanović. I opet ponavlja da ne isključuje povratak u Vladu, mada ljutito odbacuje tvrdnje da Lukšić vodi u politički diskontinuitet.

Đukanovićev plan da ujedini pravoslavce u Crnoj Gori u jednu crkvu još jednom ga demaskira, nasuprot sopstvenim pokušajima da se predstavi modernim političarem, kao ličnost koja svoje političko preživljavanje obezbeđuje stvaranjem ili produbljivanjem konflikata. Uplitanje partije i države u crkvene stvari, pored toga što je u suprotnosti sa sekularizmom, može samo da dovede do još većih podela, nikako do jedinstva. Posledice će biti nesagledive.

Amfilohije jedino može da se priseti još pokojeg svojeg greha koji je doprineo ovakvom razvoju stvari. Ali crkveni oci uvek su govorili da nam je džaba ispovedati svoje grehe ako ih opet ponavljamo i ne kajemo se.