Godine 2003, kada je Evropska unija napravila nacrt svoje prve bezbednosne strategije, građani kontinenta su živeli u naizgled bezbednom svetu. Zapravo, prvom rečenicom dokumenta samouvereno je saopšteno da „Evropa nikada nije bila tako prosperitetna, tako bezbedna i tako slobodna.“ Spoljna politika EU u njenom neposrednom susedstvu bila je usredsređena na stvaranje „kruga prijatelja“, od Maroka do Rusije i Crnog mora.
Situacija danas ne bi mogla biti drugačija. Lideri kontinenta se trude da odgovore svetu koji je, rečeno jezikom novijeg političkog dokumenta, „postao opasniji, podeljeniji i dezorijentisaniji“. EU se našla u krugu vatre, a ne prijatelja, pri čemu stotine hiljada ljudi prelaze njene granice da bi pobegli od pakla.
Na istoku je intervencijom Rusije u Ukrajini oko dva miliona ljudi proterano iz svojih domova, više nego što je pre dve decenije raseljeno zbog rata u Bosni i Hercegovini. U međuvremenu, užasno nasilje u Siriji i neredi u Severnoj Africi rezultirali su naglim porastom broja izbeglica, što je pokrenulo razgovor o još jednoj krizi u EU.
Taj izazov definitivno nije jedinstven za Evropu. Ono što mediji predstavljaju kao ogroman destruktivan talas u realnosti je nešto malo više od tankog mlaza. Ogromna većina onih koji beže od pokolja u Siriji žive u logorima u Jordanu, Libanu i Turskoj. Zapravo, u najmanje deset turskih gradova sada ima više izbeglica nego lokalnih stanovnika i više sirijskih izbeglica živi u Istanbulu nego u svim zemljama EU zajedno.
Što se statistike tiče, EU može očito da primi milion ili više izbeglica. To bi predstavljalo samo 0,2 odsto ukupnog broja stanovnika EU, što je daleko manje nego što će biti potrebno da države-članice prime tokom predstojećih decenija da bi okrepile svoju radnu snagu koja stari.
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Ali to ne znači da će to biti lako. Demografski podaci ne oslikavaju aktuelnu realnost azilantskih sistema na ivici kolapsa ili ekonomija koje se bore da obezbede smeštaj i zaposlenje. Najveći izazov za mnoge lidere EU biće upravljanje nacionalnom političkom reakcijom, pošto ksenofobične i nacionalističke snage teže da podstaknu i okoriste se od antiimigrantskog sentimenta.
Zapravo, na nivou EU, podele i debate među nacionalnim vladama izašle su u prvi plan pošto su lideri nastojali da postignu sporazum o sistemu kvota za raspodelu izbeglica među državama-članicama. Na kraju je sistem kvota uspostavljen većinom glasova umesto uobičajenim i mnogo poželjnijim pravilom konsenzusa (iako je većina bila velika, pri čemu su se protivile samo četiri od 28 zemalja).
Do ove najnovije krize, u diskusiji o EU je dominirala priča o nesuglasicama između severnih zajmodavaca i južnih dužnika. Danas su goruća tema nesuglasice između zapadnih zemalja koje prihvataju izbeglice i istočnih zemalja koje ne žele da imaju ništa s njima.
Ali, uprkos svim nesuglasicama i tenzijama, prava priča možda može da glasi da postoji gotovo potpuna saglasnost da rešenje mora da bude evropsko; svi se slažu da se izazovi koje predstavlja novi svetski poredak najbolje rešavaju zajedno. Zapravo, neke od predloženih ideja – zajednički azilantski sistem i zajednička šema za podelu tereta – stvorile bi očiti prenos suvereniteta na EU u domenu koji se nekada smatrao suštinskom nacionalnom funkcijom.
Sudeći prema anketama javnog mnjenja, evropska javnost izgleda smatra da EU uspešno upravlja krizom evra. Poverenje u EU je poraslo sa 48 na 58 odsto u protekle tri godine nakon perioda konstantnog pada; skepticizam u vezi sa evropskim projektom je opao sa 46 na 36 odsto.
Obrazac počinje da izgleda poznato – nova kriza, novi sastanak u Briselu, isprva neefikasno reagovanje, debate i nesuglasice, a onda postepen napredak korak po korak ka zajedničkom odgovoru, koji je podstaknut saznanjem da druga alternativa ne postoji.
U današnjim nesuglasicama leže koreni jačeg saveza. Javnost više ne smatra evropski projekat nekim utopijskim poduhvatom, apstraktnim pokušajem da se uspostavi što čvršći savez. EU se sve više shvata kao praktičan mehanizam od suštinske važnosti za grupu malih zemalja da bi radile zajedno na suočavanju s njihovim zajedničkim izazovima.
Narod EU postaje svestan sveta koji je opasniji, podeljeniji i dezorijentisaniji. Ali to osvešćenje će ih pre zbližiti nego udaljiti.
Autor je bio šef švedske diplomatije od 2006. do oktobra 2014. i švedski premijer od 1991. do 1994, kada je pregovarao o pristupanju Švedske EU.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
