Poslednja šansa za Ukrajinu i Evropu

Grčka kriza koja dugo gnoji od početka je bila loše vođena od svih. Emocije su sada toliko jake da je probijanje kroz njih jedino konstruktivno rešenje. Ali Ukrajina je nešto drugo. To je crno-beli slučaj. Rusija Vladimira Putina je agresor, a Ukrajina braneći sebe brani vrednosti i principe na kojima je EU sazdana. Ipak, Evropa Ukrajinu tretira kao još jednu Grčku. To je pogrešan pristup i vodi lošim rezultatima. Putin stiče prednost u Ukrajini, a Evropa je toliko preokupirana Grčkom da na to gotovo ne obraća pažnju.

Cilj kojem Putin u Ukrajini teži jeste da tamo izazove finansijski i politički krah za koji može da negira sopstvenu odgovornost, a ne vojna pobeda kojom bi došao u posed dela Ukrajine za koji bi bio odgovoran. To je pokazao dva puta pretvarajući vojnu pobedu u prekid vatre.

Pogoršanje položaja Ukrajine između dva sporazuma o prekidu vatre – Minska 1, dogovorenog prošlog septembra, i Minska 2 iz februara pokazuje veličinu Putinovih uspeha. Ali taj uspeh je privremen, a Ukrajina je suviše dragocen saveznik da bi je EU napustila. Nešto je u korenu pogrešno u politici EU. Kako bi, inače, Putinova Rusija nadmudrila saveznike Ukrajine koji su nekada predvodili slobodni svet?

Problem je što je Evropa Ukrajinu hranila na kašičicu, baš kao što je i Grčku. Posledica je da Ukrajina jedva preživljava, dok Putin ima prednost povučenog prvog poteza. Može da bira između hibridnog rata i hibridnog mira, dok se Ukrajina sa svojim saveznicima bori da dođe do odgovora.

Pogoršanje situacije u Ukrajini se ubrzava. Finansijski krah na koji sam upozoravao dogodio se u februaru kada je grivna za par dana potonula za 50 odsto, pa je Narodna banka Ukrajine morala da u bankarski sistem ubrizga velike sume novca kako bi ga spasila. Vrhunac je bio 25. februara, kada je centralna banka uvela kontrole uvoza i povećala kamatne stope na 30 odsto. Od tada su urgencije predsednika Petra Porošenka devizni kurs približile nivou na kojem je budžet za 2015. bio zasnovan, ali oporavak je krajnje nesiguran.

Ovaj privremeni kolaps uzdrmao je poverenje javnosti i ugrozio bilanse ukrajinskih banaka i kompanija koje su zadužene u čvrstoj valuti. Takođe su potkopani proračuni na kojima su zasnovani programi Ukrajine sa Međunarodnim monetarnim fondom. MMF-ov program olakšanog finansiranja postao je nedovoljan i pre nego što je bio odobren. Ali članice EU koje imaju sopstvena fiskalna ograničenja nisu imale volje da razmotre dodatnu bilateralnu pomoć. Tako Ukrajina nastavlja da se klacka na ivici ponora.

Istovremeno, program radikalnih reformi u Ukrajini uzima maha i polako postaje vidljiv i ukrajinskoj javnosti i evropskim institucijama. Oštar je kontrast između pogoršanja spoljne situacije i napretka u unutrašnjim reformama. To situaciji u Kijevu dodaje osećaj nestvarnosti.

Jedan izgledan scenario je da Putin dostigne optimum svojih ciljeva i da se otpor Ukrajine sruši. Evropa bi onda bila preplavljena izbeglicama – dva miliona zvuči kao realistična procena. Mnogi ljudi očekuju da bi to označilo početak Drugog hladnog rata. Ali verovatniji ishod bio bi da bi Putin imao mnogo prijatelja u Evropi i da bi sankcije protiv Rusije počele da padaju.

To je najgori mogući ishod za Evropu koja bi postala još izdeljenija i pretvorena u bojno polje na kojem bi se za uticaj borile Putinova Rusija i Sjedinjene Države. EU više ne bi bila uticajna politička snaga u svetu (posebno ako bi još i Grčka napustila evrozonu).

Prema izglednijem scenariju, Evropa se probija hraneći Ukrajinu na kašičicu. Ukrajina se ne bi urušila, ali oligarsi bi se ponovo utvrdili, a nova Ukrajina počela bi da liči na staru.

Za Putina bi ovo bilo gotovo jednako zadovoljavajuće kao i potpuna propast (Ukrajine). Ali njegova pobeda bila bi manje sigurna, jer bi vodila Drugom hladnom ratu koji bi Rusija izgubila, kao što je Sovjetski Savez izgubio prvi. Putinovoj Rusiji treba nafta od 100 dolara po barelu i za dve do tri godine ostala bi bez deviznih rezervi.

Završni čin onoga što ja zovem „Tragedija Evropske unije“ jeste da će EU izgubiti novu Ukrajinu. Principi koje Ukrajina brani – a to su baš oni na kojima je zasnovana EU – biće napušteni, a EU će morati da potroši mnogo više novca na svoju odbranu nego što bi potrošila pomažući novoj Ukrajini.

Postoji i rešenje koje pruža više nade. Nova Ukrajina je još živa i rešena da se brani. Iako Ukrajina sama ne može da parira vojnoj moći Rusije, njeni saveznici mogu da učine „šta košta da košta“ da pomognu, ali ne ulazeći u direktnu vojnu konfrontaciju sa Rusijom ili ugrožavajući sporazum iz Minska. Postupajući tako, Evropa ne bi samo pomogla Ukrajini; takođe bi pomogla sebi da se vrati vrednostima i principima koje izgleda da je izgubila.

Nije potrebno reći da se zalažem za ovakvo rešenje.