Predstavnici više od polovine čovečanstva na okupu

WEF, sa sedištem u Davosu u Švajcarskoj, jeste forum na kome Indonezija tokom tri dana treba da pokaže privredne mogućnosti četvrte najmnogoljudnije zemlje u svetu (preko 250 miliona stanovnika) I devete najsnažnije privrede (ukupan domaći proizvod, BDP u 2014. je, meren paritetom kupovne moći, izneo blizu 2,6 milijardi dolara) i privuče investicije, ali i doprinese rešenju globalnih ekonomskih problema. Domaći poslovni ljudi i mediji se nadaju da će šest meseci stara administracija predsednika Đoka Vidodoa i privatni sektor zajednički raditi da uvere svetske biznismene da im je je Indonezija naklonjena.

NOVA RAVNOTEŽA

Na novoj KAA koja će trajati sve do 24. aprila i okupiti predstavnike 86 zemalja sveta, među njima i predsednike ili premijere Narodne Republike Kine, Japana, Pakistana i Irana, iz okruženja predsednika Vidodoa najavljuju predloge za „novu ravnotežu“ u svetu punom problema u Africi, Aziji i naročito Bliskom istoku. U Džakarti smatraju da je prirodno da novi predlozi za međunarodni poredak poteknu od zemlje koja je poznata po otvorenosti prema svetu i ima snažan osećaj idealizma i privrženosti borbi za pravednije čovečanstvo.

Prva KAA je održana u Bandungu 1955, deceniju pošto je Indonezija izborila nezavisnost od kolonijalnog gospodara Holandije. U to vreme kada su države širom sveta bile pod pritiskom da se usred Hladnog rata priklone jednom ili drugom bloku, zapadnom pod vođstvom Sjedinjenih Američkih Država i istočnom na čelu sa Sovjetskim Savezom. Prvi predsednik Indonezije Ahmed Sukarno (1901-1970) je tada državnike iz 29 zemalja sa dva kontinenta pozvao da „preuzmu vođstvo u svetu – da iskažu razum i moralnu snagu – u svetu haosa“.

Tako su države učesnice Banduške konferencije istakle vlastite težnje i usvojile Dasa Sila Bandung (Deset banduških principa) kao pravila kojima bi trebalo regulisati odnose između velikih i malih zemalja. Zemlje učesnice prvog skupa „obojenih naroda“ na kome nije bilo delegacija zapadnih zemalja, obećale su da će se međusobno pomagati kako bi dekolonizacija bila okončana i bili ostvareni mir, razoružanje, društveni, ekonomski i kulturni napredak.

Radi tih ciljeva su šest godina kasnije, učesnice Banduške konferencije zajedno sa Jugoslavijom, Kiprom i Kubom, na samitu u Beogradu osnovale pokret nesvrstanih (PNZ). Od tada je PNZ, koji sada broju 122 države članice, postao jedan od najvećih i najupornijih mirotvornih pokreta u svetu.

RELEVANTNI CILJEVI 

U Indoneziji su uvereni da su Banduški principi, koji imaju koren i u Povelji Ujedinjenih nacija, relevantni i danas. Čovečanstvo i dalje razdiru nejednakost, geopolitička rivalstva i žestoki međudržavni sukobi. Dodati su im i terorizam, globalni ekološki problemi… To znači da je je potrebno ojačati duh istorijske KAA kao podršku zalaganju za stabilnost i mir.

Za ostvarenje tih ciljeva, izuzetna prilika je jačanje veza između zemalja Azije i Afrike tokom obeležavanja 60. godina od prve KAA, smatra ministarka spoljnih poslova Indonezije Retno LP Marsudi. „Pošto Azija postaje motor globalnog privrednog rasta sa preko 40 odsto svetskog BDP, a Afrika izrasta u kontinent nade, mi smo u boljoj poziciji (…) da oblikujemo čovečanstvo“, kazala je ministarka Retno ovih dana.

Prema ministarkinom mišljenju radi ostvarenja uzajamnog rasta kroz miroljubiva sredstva zemlje Azije I Afrike mogu da se okoriste kombinacijom stabilnosti, demokratije i razvoja. Na tim principima, a ne na vojnoj moći i brzom privrednom rastu, „Indonezija je nadaleko priznata u međunarodnoj zajednici kao privreda u usponu i regionalno značajna zemlja,“ istakla je Retno.

STAV BROZA

Brozova Jugoslavija nije učestvovala na Bandunškoj konferenciji s obzirom na geografski okvir tog skupa. Stav u Beogradu je bio da na mnogo široj osnovi treba razmatrati afroazijske, ali i druge svetske probleme u jeku Hladnog rata, poput razoružanja, nuklearnog oruža, uloge UN. Takav pristup bi doprineo da i u Evropi više uoče probleme i težnje afroazijskog sveta, navodi istoričar dr Jovan Čavoški, u svojoj knjizi „Jugoslavija i kinesko-indijski konflikt 1959-1962“.

Pa opet, jugoslovensko rukovodstvo koje je, suočeno sa gvozdenim informbirovskim pritiskom Sovjetskog saveza i istočnoevropskih zemalja, a ideološki odeljeno od zapadnog sveta, od ranih 1950-ih počelo vizionarski da uspostavlja veze sa azijskim, a kasnije i afričkim državama, smatralo je Bandunšku konferenciju veoma značajnim međunarodnim događajem. U javnosti i u zvaničnim krugovima su sa velikim interesovanjem praćene pripreme za taj skup, njegovo odvijanje i rezultate.

Dva meseca pred konferenciju formirana je specijalna komisija u Ministarstvu spoljnih poslova koja je prikupljala sve raspoložive materijale i informacije o skupu; predloženo je da domaći mediji detaljno prate pripreme i rad konferencije, a tekstove na tu temu plasiraju i u inostranstvu. Mada u Bandung nije poslat zvanični predstavnik FNRJ, na konferenciji je bio otpravnik poslova poslanstva u Indoneziji, a skup su pomno pratila čak tri specijalna izveštača, novinske agencije Tanjug i dnevnika Politika i Borba.

Josip Broz je u izjavi Radio Beogradu posle konferencije kazao kako njeni rezultati posebno raduju Jugoslovene, jer je dominantna orijentacija na skupu u Bandungu „potpuno u skladu sa našim koncepcijama, kako u pogledu međunarodne saradnje i učvršćivanja mira, tako i u gledanju na pravo azijskih i afričkih zemalja da same rešavaju svoje probleme“.