Protest protiv ćirilice kao puzajući državni udar

Ko želi dobro Vukovaru trebao bi se zalagati ne da on postane „mesto od posebnog pijeteta“, što je, na primer, groblje, nego dinamičan grad koji koristi komparativne prednosti svog položaja, ugodniji za život svih svojih građana – kaže za Danas Zoran Pusić, kopredsednik Igmanske inicijative za Hrvatsku.

Da li rezultat referenduma o braku govori da hrvatsko društvo ide udesno?

– Referendum je bio jedan test, a nemamo testove od ranije s kojima bismo ga mogli uporediti i izvući zaključak da društvo ide udesno. Nemamo standard na osnovu kojeg bi zaključili da li je društvo skrenulo u desno ili je već tamo bilo. Mislim da bi većina društava u regionu na takvom referendumu pokazala sličan rezultat. Ankete među mladima i studentima i u Srbiji i u BiH nisu baš pokazale da preovladavaju ideje slobode i tolerancije, već zapanjujuća i zastrašujuća količina uskogrudosti i netrpeljivosti.

Kako se taj rezultat zajedno sa nedavnim ustaškim skandiranjima na stadionima odražava na međunarodni imidž Hrvatske?

– Nismo jedina zemlja u EU koja ima „ludi rub“ radikalne desnice. Ima ih i u državama koje su duže članice EU i više su preteći upereni na manjine. Mađarska stranka Jobbik jača je od ekstremne desnice u Hrvatskoj i nadam se da će tako i ostati. Imao sam potresno iskustvo kada mi se na skupu u Zagrebu na kojem smo pozvali građane da se izjasne protiv unošenja u Ustav definicije braka kao zajednice muškarca i žene obratila žena s mladim čovekom u kolicima, njenim sinom: „Gospodine Pusić, neugodno mi je, ali imam potrebu da razgovaramo – mislite li da smo posle mi na redu?“ Došao mi je pred oči plakat iz nacističke Nemačke kojim se reklamirala eutanazija, iznad slike invalida u kolicima pisalo je: „Održavanje njega na životu košta vas, nemačke građane, godišnje 60.000 DM“. Nisam siguran da je ovo kraj ludosti, ali mislim da su značajan deo građana, većina relevantnih medija i vlada shvatili i javno rekli da je referendum bio opasan korak i zloupotreba instrumenta direktne demokratije.

Da li je u pravu premijer Milanović kada kaže da je referendum o braku bio artiljerijska priprema referenduma o ćirilici?

– Ne mislim da je to bilo planirano, ali mnogi se boje da su zagovornici referenduma o ćirilici u uspehu referenduma o braku videli veliki podsticaj. A da se ljudi propagandom mogu zavesti, da se njihovi strahovi i neizvesnosti mogu usmeriti na neku ranjivu manjinu, da bi se, kad je obično kasno, pitali „kuda smo svojim odlukama odveli sami sebe“, to je jedna od najvažnijih lekcija iz ljudske istorije. Danas je to stvarna opasnost za Hrvatsku, ali to može da se dogodi i u drugim zemljama. Susedne zemlje bi nešto mogle naučiti iz hrvatskog primera sa referendumom o braku, na primer da na vreme osiguraju svoj ustav protiv referenduma kojima se krše osnovna ljudska prava.

Da li je pogoršan položaj srpske zajednice u Hrvatskoj zbog protesta protiv ćirilice, najave referenduma i skandiranja?

– Ne mislim da je objektivno pogoršan, ali sam siguran da su kod mnogih građana srpske nacionalnosti ova događanja izazvala zebnju. Položaj Srba bi bio pogoršan kada bi se netrpeljivost povećala kod velikog broja ljudi. Kada su predsednik, premijer i predsednik Sabora u Vukovaru bili onemogućeni da učestvuju u Koloni sećanja povodom godišnjice pada grada i zločina koji su počinjeni, veliki broj ljudi je ostao zaprepašten, mnogi su zaključili da se tu radi manje o Srbima, a više o puzajućem državnom udaru i „Stožer za obranu hrvatskog Vukovara“ počeo se doživljavati kao organizacija opasnih namera. Od grupe nasilnika nisu bili zaustavljeni građani Josipović, Milanović i Leko nego najviše institucije. Što se tiče skandiranja „Za dom spremni“ na stadionima, to, nažalost, nije ništa novo; novo je bilo podsticanje skandiranja od nekog igrača. On je bio kažnjen, u javnosti su, uglavnom, prevladavale osude njegovog ponašanja. Deo navijača sklon nasilju obično traži „potporu“ u ideologijama koje veličaju nasilje. Na ovim prostorima nije teško naći takve „uzore“.