Ruski predsednik Vladimir Putin godinama je koristio zavisnost Evrope od prirodnog gasa njegove zemlje kao spoljnopolitičko oružje, do sada bez straha da će ga Evropska unija izazvati da sprovede u delo svoje pretnje. Pošto je EU pokrenula antimonopolski postupak protiv državnog gasnog konglomerata Gasproma, Evropa je poslala jasan signal da Putinova okrutnost više nije zastrašujuća kao što je nekada bila.

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Poruku evropskog komesara za konkurentnost – pravila tržišta se odnose na sve – Putin godinama odbacuje. Uzdanje u ekonomska i pravna sredstva za postizanje političkih ciljeva dugo je zaštitni znak njegove vladavine. Pre više od deset godina Kremlj je izvršio eksproprijaciju Jukosa, koji je u to vreme činio dvadeset odsto ruske proizvodnje, i smestio njegovog vlasnika Mihaila Hodorkovskog u zatvor na deset godina pod lažnim optužbama za utaju poreza nakon što se usudio da se suprotstavi Putinu.

Svi veliki akteri u ruskoj energocentričnoj ekonomiji brzo su u političkom smislu legli na rudu, omogućivši Putinu da koristi izvoz gasa i nafte iz svoje zemlje kao geopolitičku batinu. Državama EU koje nije mogao vojno da zastrašuje zahvaljujući NATO-u ulagivao se popustima ili ih je kažnjavao skokovima cena.

Mađarski premijer Viktor Orban je Putinov najverniji prijatelj u Evropi (mada izgleda da grčki premijer Aleksis Cipras to želi da promeni), dok poljski lideri stalno upozoravaju da bi Rusija mogla ponovo da postane pretnja po kontinent. Kao rezultat toga, dok Mađarska plaća Gaspromu 260 dolara po kubnom metru gasa, Poljska plaća 526 dolara, što je najviša cena u EU.

Poljaci plaćaju visoku cenu, ali su bili u pravu. Izgleda da je obaranje letelice „Malezije erlajnsa“ nad istočnim delom Ukrajine u julu prošle godine obeležilo početak kraja reputacije Rusije kao, jelte, civilizovane zemlje. I sada je u Londonu u toku saslušanje u vezi sa ubistvom Aleksandra Litvinjenka, disidenta i bivšeg KGB-ovca. Na početku saslušanja advokat koji zastupa porodicu Litvinjenka tvrdio je da dokazi u postupku vode do Putinovih vrata.

Ruska ekonomija već posrće pod sankcijama koje je uveo Zapad, reagujući na aneksiju Kremlja Krima i njegovu stalnu agresiju u istočnoj Ukrajini. Očekuje se da proizvodnja opadne za gotovo četiri odsto, a kreditni rejtinzi zemlje svedeni su na status „đubreta“ ili blizu tog statusa.

A sada Evropska komisija sledi Putinov primer. Nastojeći da kazni Gasprom zbog manipulacije cenama energije, ona upire bodež u srce Putinovog režima. Štaviše, antimonopolska inicijativa EU je izgleda deo koordiniranog sudskog napada. Stalni arbitražni sud u Hagu je prošlog leta doneo odluku da Rusija mora da plati pedeset milijardi dolara vlasnicima akcija Jukosa, što je presuda za koju se očekuje da bude potvrđena nakon uložene žalbe. U suštini, tom odlukom je poslata ista poruka kao antimonopolskom inicijativom EU protiv Gasproma – pravila važe za sve i ukradeno vlasništvo se mora vratiti.

Naravno, Evropa ne bi mogla tek tako da izdrži smanjenje isporuka prirodnog gasa od 30 odsto ukoliko Putin naredi da Gasprom tamo obustavi poslovanje. Ali za to je verovatnoća mala – prirodni izvori čine 70 odsto ruskog izvoza i transferi samo od prihoda Gasproma čine najmanje pet odsto nacionalnog budžeta. U proteklih deset godina povećanje cena nafte i gasa podsticali su brzi rast BDP-a, što je osiguralo Putinovu popularnost i pružilo mu resurse za rekonstrukciju vojne moći Rusije, koja se sada može videti u Ukrajini.

Drugim rečima, Gasprom (i ruska vlada) imaju manje kapaciteta da podnesu gubitak evropskog tržišta nego što je to obrnuto. Zapravo, s obzirom na teške pogodbe koje postiže Kina za vreme Putinove očajničke potrage za alternativnim kupcima, sve se više pokazuje da pretnja smanjenjem izvoza u Evropu nije mudra taktika.

Polako se približava trenutak istine. Veliki deo sveta radi na smanjenju svoje zavisnosti od nestabilnih ili nefer energetskih snabdevača tako što usvaja nove tehnologije kao što je hidraulično frakturisanje i intenziviranje kupovina od zemalja poput Australije, Norveške, Katara i Sjedinjenih Država koje su ublažile restrikcije na izvoz prirodnih resursa.

Sviđalo se to Putinu ili ne, taj trend će ga primorati da odgovara za svoje postupke. EU možda neće moći da vrati Krim Ukrajini, ali svojim sudskim inicijativama treba zvanično da obavesti Putina da njegove taktike čvrste ruke neće još dugo funkcionisati.

Autorka je dekanka u Novoj školi u NJujorku i starija saradnica na Institutu za svetsku politiku, gde rukovodi Projektom Rusija

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.