Pristup Zapada Rusiji utemeljen je na pretpostavci da će zbog stalnog pritiska na zemlju režim predsednika Vladimira Putina praviti ustupke ili čak početi da propada. Ništa ne bi moglo biti dalje od istine.
Pretpostavka koja podvlači efikasnost zapadnih sankcija jeste da će znatno pogoršanje ekonomske situacije koje je njihov rezultat okrenuti rusku javnost, naročito finansijsku i političku elitu protiv Kremlja. Putin neće moći da izdrži sve veće negodovanje iz imućnih urbanih područja i iz redova sve brojnije srednje klase zemlje.
U međuvremenu, uvreženo je mišljenje da će vojni pritisak, u obliku potencijalno smrtonosne pomoći za Ukrajinu, na sličan način mobilisati obične Ruse protiv Putina. Pošto ne žele da gledaju kako njihovi mladići umiru za Donbas, oni će osnovati antiratni pokret koji će ga naterati da zauzda svoje teritorijalne ambicije. Odjednom pritisnut i odozgo i odozdo, Kremlj će morati da menja svoju politiku, i možda čak početi da se demokratizuje.
Zapadni politički odlučioci nisu uspeli da shvate da je manje verovatno da će takav pristup potkopati režim nego da ga Rusi zbog toga podrže. Ankete javnog mnjenja pokazuju da Rusi smatraju da pritisak i sankcije Zapada nisu usmerene ka Putinu i njegovim štićenicima, već ka Rusiji i njenim građanima. U januaru je 69 odsto Rusa podržalo politiku Kremlja u Ukrajini, pokazuju rezultati ankete nezavisnog centra Levada.
Podrška Putinu definitivno nije jaka; zapravo, širom je rasprostranjena sumnja u vezi s korumpiranošću u okvirima njegove vlade. Ali Rusi imaju dugu tradiciju odbrane svojih zemljaka od autsajdera. A u ovom slučaju, zemljaci pod napadom su Putin i njegova vlada.
Ruska propaganda koristi duboki izvor nacionalizma, te vešto suprotstavlja sentimente i slike iz Drugog svetskog rata. Poznat u zemlji kao Veliki patriotski rat, napori da se zemlja odbrani od invazije Nemaca i dalje predstavljaju svetinju za mnoge Ruse. Upravo iz tog razloga je Kremlj redefinisao pogrdne istorijske izraze kao što su „nacisti“, tako da se odnose na aktuelnu ukrajinsku političku elitu.
Rusko društvo je decenijama militarizovano, ako nije i vekovima. Vojna gotovost je bila jedna od važnih zajedničkih vrednosti u Sovjetskom Savezu, što je sentiment koji se odrazio u sloganu utisnutom na bedževima koji su podeljeni deci koja se istakla u sportskim aktivnostima:“Spremni za rad i odbranu“.
Upravo u tom kontekstu Putin može da iskoristi pritisak Zapada kao oruđe za pridobijanje podrške od velikog broja Rusa, koji bi se pre samo nekoliko godina osećali distancirani, ako ne i otuđeni od njegove vlade. Pošto mu je predstavljena prava ili izmišljena pretnja po njegovu otadžbinu, prosečan Rus pruža podršku liderima zemlje.
Niti postoji velika verovatnoća da ruska srednja klasa, koja čini oko 20 do 30 odsto ukupnog broja stanovnika, predstavlja veliku pretnju po Putina. Pošto mnogi njeni pripadnici svoje bogatstvo stečeno u skorije vreme duguju visokim cenama nafte i ekonomskom oporavku 2000-ih, lojalnost Putinovom režimu jedna je od ukorenjenih karakteristika ruske srednje klase.
Ankete javnog mnjenja i sociološka istraživanja imaju tendenciju da pokazuju da što je nečija pozicija viša u društvu, veća je verovatnoća da će glasati za aktuelne lidere. Motivi koji stoje iza takvog glasačkog obrasca mogu da variraju – neki glasači su se obogatili tokom ekonomskog oporavka, dok su drugi jednostavno zadovoljni statusom kvo. Ali najvažnija činjenica jeste da takvi birači demonstriraju suštinsku lojalnost prema državi i režimu.
Zapravo, samo je mali deo srednje klase prisustvovao protestima koji su okupili snage krajem 2011. i početkom 2012, od kojih je većina bila skoncentrisana u Moskvi. A u svakom slučaju Putinovo gušenje delovanja neistomišljenika bilo je očekivano bezobzirno. On je pooštrio zakon čiji je cilj gušenje civilnog društva, vodio je sudske parnice protiv demonstranata i blokirao aktivnost Alekseja Navalnija, obećavajućeg opozicionog političara. Ti napori ostavljaju trajne posledice na grupe koje su bile u srcu pokreta protesta.
Rusi iz svih društvenih miljea pokazali su da više vole pasivno prilagođavanje od protesta. Uprkos sve većim ekonomskim pritiscima, ruska srednja klasa se drži podalje od političkog angažmana. Ni radnička klasa nije drugačija. Što više Zapad povećava svoj pritisak, smanjuje se verovatnoća da će se to promeniti.
Autor je visoki saradnik i predsedavajući ruskog programa za nacionalnu politiku i političke institucije u moskovskom centru Karnegi
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
