Simboličan domet susreta Josipovića i Nikolića

Tokom susreta predsednika Josipovića i Nikolića konstatovan je napredak u odnosima dve zemlje, ali i činjenica da nema puno pomaka u rešavanju otvorenih pitanja, poput granice, sukcesije, nestalih osoba. Kakav je domet posete?

– Mislim da je dobro da su se dvojica predsednika našli posle razdoblja odbijanja ili uslovljavanja susreta i bez obzira na praktični efekat posete, možemo smatrati da je on ispunio simboličnu i komunikacijsku funkciju. Rešavanje otvorenih pitanja u najvećoj meri zavisi od komunikacije predsednika sa vladama, i njihove usklađenosti. Tu, nažalost, postoje slaba mesta i ta usklađenost nije uvek osigurana, pa dogovori predsednika nužno imaju ograničenja.

Hrvatska je odlučila da ne povuče tužbu za genocid protiv Srbije. Da li je to samo zbog pitanja nestalih, što Zagreb navodi kao razlog, ili i zbog javnog mnjenja u Hrvatskoj?

– Pitanje nestalih postojalo je i pre nego što su u Hrvatskoj počele pripreme za donošenje odluke o zadržavanju tužbe i njeno prepuštanje Međunarodnom krivičnom sudu da je reši. Među nestalim osobama, ako nije većina Srba, jeste značajan deo. To je nešto čime se obe zemlje mogu uslovljavati, ali to ne bi bilo pametno niti opravdan razlog, jer tužbe za genocid mogu blokirati rešavanje pitanja nestalih.

Beograd i Priština uspeli su da naprave proboj u normalizaciji svojih odnosa. Zašto Beograd i Zagreb čiji su odnosi ipak manje opterećeni ne mogu da reše svoja otvorena pitanja?

– Hrvatsko-srpski odnosi imaju duži, traumatičniji i tragičniji istorijat nego albansko-srpski, bez obzira na njihov teritorijalni aspekt. Mnogo je teža humanistička dimenzija hrvatsko-srpskih odnosa. Za razliku od normalizacije odnosa između Prištine i Beograda koji su u središtu pažnje međunarodne zajednice i Evropske unije, odnosi Srbije i Hrvatske, nažalost, više nisu u fokusu EU, niti međunarodne zajednice.

Mislite li da Beograd u Hrvatskoj može imati iskrenog prijatelja kada je reč o pomoći Srbiji na putu ka EU?

– O prijateljstvu otom potom. Mnogo je više elemenata i nasleđa neprijateljstva između Srbije i Hrvatske nego temelja prijateljstva. Bio bih srećan, kao prosečan građanin i akter na političkoj sceni, da Srbija i Hrvatska budu odgovorni partneri u politici obnove i pomirenja, u rešavanju prava izgubljenih u ratu, u priznavanju uzajamnih interesa u sferi ekonomije i u izgradnji evropske budućnosti. Za sada nema konzistentne definicije te vrste politike, niti aktivne i kontinuirane politike. Postoje spremnost i pojedini napori, ali stanje srpsko-hrvatskih odnosa zahteva kontinuiran rad kojeg nema. Stvar je prepuštena sebi.

Tokom Josipovićeve posete, Nikolić je pomenuo da su Srbi u hrvatskim udžbenicima predstavljeni kao agresori i četnici. Koliko je taj problem ozbiljan?

– To je ozbiljan problem jer se u Hrvatskoj stvara i održava jednostrana slika srpsko-hrvatskih odnosa u Jugoslaviji i tokom rata. Istovremeno, ne postoji ama baš nikakav senzibilitet za velika stradanja Srba.

Kako ocenjujete dogovor premijera Milanovića i protivnika ćirilice u Vukovaru?

– Pozdravljamo odluku premijera Milanovića koji je uporno zastupao potrebu da se poštuju zakoni. Dobro je što je povukao policijske snage sa ulica Vukovara, koje su sada manje vidljive i u Zagrebu u blizini institucija srpske zajednice i u drugim gradovima. Dobro je što je razgovarao sa onima što se predstavljaju „stožerom za odbranu hrvatskog Vukovara“, a ima ih iz svih krajeva Hrvatske. Nismo spokojni zbog kampanje protiv istorijskog i aktuelnog pisma i evropskog civilizacijskog nasleđa. Ta kampanja je opasna poruka u evropskim okvirima, jer izražava protivljenje pismu koje ima službeni status u EU, doduše preko bugarske ćirilice. Kampanjom protiv ćirilice vodi se i kampanja protiv Srba. Mladim generacijama ne nudi se prilika da uče istorijske činjenice, već seme netolerancije i mržnje i to je najveća opasnost za Hrvatsku.