TONI BLER: Vreme je za napad

Posle dugih i bolnih kampanja u Iraku i Avganistanu, lično imam razumevanje za svaku želju da se ostane izvan haosa, da se posmatra, ali ne i interveniše, da se upućuju oštre osude, ali da se ne učestvuje u teškom, pa čak okrutnom menjanju situacije na terenu. Ali moramo da razumemo kakve bi mogle da budu posledice našeg sedenja skrštenih ruku.

Ljudi se trgnu na pomisao o intervenciji. Ali razmišljajte o budućim posledicama pasivnosti i strahovanja: Sirija, zaglibljena u pokolj između brutalnosti Bašara Asada i različitih ogranaka Al Kaide, kao plodno tlo za ekstremizam, beskrajno je opasnija od Avganistana devedesetih godina prošlog veka; Egipat je u haosu, a Zapad, koliko god to bilo nefer, izgleda da pomaže onima koji će ga pretvoriti u sunitsku verziju Irana; sam Iran, uprkos novom predsedniku, i dalje je teokratska diktatura i ima atomsku bombu. Zapad bi mogao da zapadne u konfuziju, njegovi saveznici da dožive poraz, a neprijatelji da ojačaju. To liči na noćnu moru, ali nije daleko od stvarnosti.

Mnogima na Zapadu je jasno da je egipatska vojska uklonila demokratski izabranu vladu i da sada sprovodi represiju nad legitimnom političkom partijom, ubijajući njene pristalice i zatvarajući njene vođe. Dakle, na stabilnom smo putu koji vodi ostrakiranju nove vlade. Čineći tako, mislimo da podupiremo naše vrednosti. Potpuno razumem takvo gledište. Ali bila bi strateška greška kada bismo ga prihvatili.

Pogrešnost takvog pristupa ogleda se u prirodi Muslimanske braće. Mi u njima vidimo normalnu političku partiju. Ali ona to nije. Ako hoćete da se učlanite u britansku Konzervativnu partiju, u nemačku CDU ili u američku Demokratsku stranku, to možete učiniti lako i bićete dočekani raširenih ruku. U svim ovim zemljama sve partije poštuju osnovne demokratske slobode.

Muslimanska braća nisu takva partija. Da biste postali član, morate da prođete sedmogodišnji proces regrutacije i indoktrinacije. Braća su pokret sa hijerarhijom koja podseća na boljševike.

Pročitajte njihove govore, ne one napisane za zapadne uši, već za domaće. Ono što su radili u Egiptu nije, prosto, bila „loša vladavina“. Ako izaberete lošu vladu – živite s njom. Muslimanska braća, nasuprot tome, sistematski su menjala ustav i preuzimala kontrolu nad glavnim državnim institucijama kako bi učinila nemogućim da neko dovede u pitanje njihovu vladavinu. A to protivreči bilo kakvoj demokratiji.

Dakle, s pravom možete kritikovati akcije ili preterane reakcije nove vojne vlade Egipta; ali teško da možete da kritikujete intervenciju kojom je ona uspostavljena.

Znamo šta se dešava u Siriji i da je pogrešno da dopustimo da se to i dalje dešava. Ali ostavimo na trenutak moralne argumente i razmislimo šta je sada interes sveta. Nečinjenje bi dovelo do dezintegracije Sirije, njenog krvavog raspadanja, okolne zemlje bi bile destabilizovane, a talas terorizma raširio bi se po čitavom regionu. Asad bi zadržao vlast u najbogatijem delu zemlje, dok bi istočnim zaleđem besneli sektaški sukobi. Iran bi, uz podršku Rusije, dobio prevlast, a Zapad bi, očigledno, bio impotentan.

Čujem ljude kako govore da ništa ne može da se uradi: sirijski odbrambeni sistemi su prejaki, stvar je suviše složena i, na kraju krajeva, zašto podržati jednu stranu kada su obe podjednako loše?

Ali drugi zauzimaju svoje položaje. Ne plaši ih moguća intervencija. Oni intervenišu podržavajući režim koji juriša na civile na način koji nije viđen još od najmračnijih dana Sadama Huseina.

Vreme je da i mi zauzmemo stranu – da se stavimo na stranu naroda koji želi isto što i mi; koji u našim društvima vidi uzor; koji ne žele izbor između tiranije i teokratije. Prezirem stav koji se krije iza komentara o Arapima ili, što je još gore, o muslimanskim narodima, koji upućuje da su oni nesposobni da razumeju kako izgleda slobodno društvo.

To nije tačno. Istina je da se vodi borba na život i smrt o budućnosti islama, a ekstremisti nastoje da podriju kako islamsku tradiciju otvorenosti, tako i moderni svet.

U ovoj borbi ne smemo da budemo neutralni. Gde god ovaj ekstremizam uništava živote nevinih – od Irana do Sirije, Egipta, Libije iTunisa, kao i drugde u Africi, Centralnoj Aziji i na Dalekom istoku – moramo da budemo na strani nevinih.

Kao jednom od arhitekata politike vođene posle napada 11. septembra 2001, poznate su mi kontroverze, muka i cena odluka koje su donete. Razumem zašto se klatno pomerilo tako daleko. Ali nije neophodno vraćati se na tu politiku. Međutim, snage zbog kojih su sprovedene intervencije u Avganistanu i Iraku su i danas u srcu oluje.

Te snage moraju da budu poražene. Moramo da ih porazimo, koliko god dugo to trajalo, jer inače one neće nestati. Ojačaće dok se ne nađemo pred novom raskrsnicom. A tada već nećemo imati izbora.