Sirija je živa noćna mora. Egipat je na ivici kolapsa. Ali, kako pokazuje pokretanje mirovnih pregovora između Izraela i Palestinske uprave, naznaka nade ima. I uprkos tome što može da izgleda da to nije prirodno, previranja u regionu konačno iznose na površinu njegove suštinske probleme na način koji omogućava da se oni prevaziđu. Nije vreme za očaj, već za akciju.

Niko nije verovao da su šanse za obnovu izraelsko-palestinskog mirovnog procesa veće od minimalnih. Ipak, to se dogodilo. A to nisu razgovori o razgovorima, već potpuna obnova pregovora o konačnom statusu, pri čemu su obe strane obećale da će u procesu učestvovati najmanje devet meseci.

Prema mišljenju nas koji smo u prošlosti mukotrpno radili na ovom pitanju, često bez rezultata, politički rizik koji su preuzeli državni sekretar SAD Džon Keri, izraelski premijer Benjamin Netanjahu i lider Palestinske uprave Mahmud Abas predstavlja ogromno dostignuće.

Mnogo manje zapažena bila je poseta jemenskog predsednika Abda Rabuha Mansura Hadija Vašingtonu. Uprkos svim teškoćama, Jemen prolazi kroz proces političke transformacije.

U Iraku, nakon perioda od nekoliko godina tokom kojeg je stopa sektaškog nasilja opadala, broj žrtava je ponovo u porastu, delimično zbog rata u susednoj Siriji. Ipak, čak i u Iraku veliki ajatolah Ali al Sistani, najuticajniji šiitski sveštenik u zemlji, nedavno je izdao zapaljivo saopštenje u kojem navodi da je potrebna civilna, a ne verska država u kojoj svi imaju slobodu da se angažuju. Sistani je takođe izrazio nezadovoljstvo zbog onih koji su bliski Iranu.

Slično tome, na početku Ramazana kralj Saudijske Arabije Abdulah, koji je takođe zaštitnik dve džamije, dao je snažnu izjavu u kojoj je odrekao islamsku veroispovest kod onih koji će je izopačiti u ime politike. Situacija u Libiji i Tunisu je daleko od rešenja, kao što pokazuje nedavno ubistvo tuniskog vodećeg opozicionog političara i prisustvo neobuzdane milicije u libijskim gradovima. Ali demokrate ne odustaju.

Širom severnog dela podsaharske Afrike sada ima ogromnih izazova koji potiču od dobro naoružanih i dobro finansijski potkovanih terorističkih grupa koji su uvezli otrovnu islamsku ideologiju s Bliskog istoka. Zemlje poput Nigerije, na primer, bile su užasno pogođene terorizmom zasnovanim na jednoj vrsti verskog ekstremizma koji je stran njihovim društvima. Ali opet, uprkos svemu tome, zemlja beleži brzi ekonomski rast.

Egipat bi mogao da se ponovo okrene demokratiji ustavom koji bi bio zaista sveobuhvatan. Obećano je da će izbori biti održani do početka 2014. i u njima bi mogle da učestvuju sve strane, uključujući Muslimansku braću. Ili bi Egipat mogao da postane paralisan i nesposoban da unapredi lošu ekonomsku situaciju i povrati red, bez kojeg je nemoguće ostvariti napredak.

Ali unutrašnje podele u Egiptu otkrivaju ozbiljnije buđenje u regionu koje ima sopstveno značenje. Lekcije o vladi, rukovođenju i demokratiji koje je Zapad vekovima učio sada se usvajaju izuzetnom brzinom.

Sada je jasno da se status kvo u regionu neće održati. Nestala je ideja o vladi „jakog čoveka“, režima koji održava red i s kojim ostatak sveta želi da sarađuje zato što je predvidljiv. Nije važno da li je „jak čovek“ psihopata poput Sadama Huseina ili umerenjak kao Hosni Mubarak, koji je održavao mir u regionu. Ovo je 21. vek i običan narod želi da oblikuje politiku svoje zemlje. Izbor se pravi između evolucije ili revolucije.

Ako je evolucija ostvarljiva, očito je poželjna. Otvoreno govoreći, Sirija bi za to bila bolja. Politički ukus ljudi diktiraju protesti. Širom regiona postoji zamor od haosa i nereda koji su rezultat politike vođene isključivošću. Sve je rasprostranjenije priznanje da je najbolje kada promenu prati stabilnost i da demokratija funkcioniše samo ako se debata vodi u atmosferi u kojoj argumenti mogu da budu smeli, čak surovi, ali ne i zapaljivi.

Takođe je sve uvreženija pomirljivost s činjenicom da je verska sloboda neophodan deo slobodnih društava. Diskusija o ulozi religije u Vladi i društvu je sada javna. To je izuzetno važno i zdravo.

Izraelsko-palestinsko pitanje je od suštinske važnosti iz jasnih razloga. Ali je i test sposobnosti regiona da stvori drugačiju i bolju budućnost. Ako dva naroda mogu da nađu zajedničku osnovu za stvaranje dve demokratske države nakon decenija gorčine i krvoprolića, region će dobiti izuzetno jak model.

Ali do pokretanja mirovnih pregovora u Vašingtonu ne bi došlo bez punog angažmana SAD i drugih međunarodnih partnera. To je lekcija koju treba da imamo na umu dok Sirija propada. Koliko god mi možda želeli da skrenemo pogled, posledice mirenja s tim da krvoproliće u Siriji ide svojim tokom mogu i te kako da budu destruktivne za bezbednost regiona i Zapada.

Definitivno možemo da počnemo da uviđamo izvesne zajedničke niti koje prožimaju terorističke napade 11. septembra 2001, Avganistan, Irak, arapske revolucije, Iran, Siriju, Egipat i širenje terora na osnovu verskog ekstremizma. Jedna nit pokazuje kako će se iz višegodišnje represije iznedriti zemlje koje će izgraditi institucije. Druga, prilično povezana s prvom, jesu napori država s većinskim muslimanskim stanovništvom da definišu odnos između religije i politike. Ceo svet veoma interesuje kuda te niti vode.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.