U poslednjih 15 godina, Venecuela je zaglibljena u krizi, koju karakterišu izdaci vlade, raširena korupcija, rasuća autoritarnost, neumorna kršenja ljudskih prava i ekonomski kolaps. Ali, osim povremenih oštrih reči pokojnog predsednika Uga Čaveza, periodične eksproprijacije jednog stranog preduzeća bez odgovarajuće naknade i nekim manjim mešanjima u izbore susednih zemalja, kriza u toj zemlji je jedva registrovana u inostranstvu. Više to nije slučaj.
Ranije ovog meseca, američki predsednik Barak Obama zvanično je klasifikovao Venecuelu kao zemlju koja „značajno ugrožava nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku SAD“, te naredio sankcije protiv sedam funkcionera. Ali, dok kriza u Venecueli nesumnjivo ima dalekosežne implikacije, ostaje nejasna precizna motivacija iza Obamine odluke.
Jedno od mogućih objašnjenja proizilazi iz trajne pasivnosti regionalnih suseda Venecuele prema njenoj patnji. Zemlje, poput Brazila, Meksika, Čilea i Kolumbije uglavnom su ćutale pred zloupotrebama Čaveza i njegovog naslednika Nikolasa Madura, koje se ponavljaju, a koje uključuju zatvor za opozicione lidere, represiju javnih protesta i medijsku cenzuru. Obama možda pokušava da natera ove države da izaberu stranu: ili da podrže Venecuelu eksplicitno ili SAD u suprostavljaju politici njenih lidera.
Što je još važnije, Obama možda pokušava da probije klin između Venecuele i Kube u vreme kada je kubansko rukovodstvo jako zainteresovano za unapređenje odnosa sa SAD. Kako stvari stoje, Kuba će potonuti bez Venecuele, ukoliko, naravno, ne pronađe drugu liniju života. Amerika – koja je svojim direktnim suprostavljanjem Venecueli takođe istakla krhkost zemlje – može biti sve više privlačnija opcija. I, zaista, mnogi stručnjaci predviđaju eventualnu normalizaciju američko-kubanskih odnosa, uprkos kratkoročnim političkim preprekama.
U svakom slučaju, Maduro nije olako uzeo Obaminu uvredu. On je primorao zakonodavstvo da donese zakon koji mu privremeno omogućuje da upravlja dekretom tako što koristi staru taktiku preuveličavanja opasnosti od spoljne agresije, kao što je to radio i Čavez pre njega. Da bi ojačao sliku da američka invazija može biti neminovna, Maduro je mobilisao vojsku i miliciju za ratne manevre. Prošle godine kada je Panama tražila da Stalni savet Organizacije američkih država posveti redovan sastanak u vezi sa krizom Venecuele, Maduro je prekinuo diplomatski odnos na četiri meseca, optužujući Panamce da su se udružili sa SAD „u otvorenoj zaveri“ protiv njih.
Ovaj pristup je pomogao Maduru da dobije podršku Saveza južnoameričkih nacija – novog regionalnog bloka koji izdaje bezopasna saopštenja. Ali on još nije završen. Sada se priprema za transformaciju predstojećeg Samita dve Amerike u Panami – na kojem će prisustvovati Obama, i po prvi put, kubanski Raul Kastro – gde će retorički da prikaže lov na veštice „Jenki intervencionalizma“ u njegovoj zemlji.
Maduro se izgleda nada da će takva agitacija ometati napore Obame i Kastra za početak normalizacije odnosa na samitu. Kako sada stvari stoje, moguće je da se bilateralno sastanu da pregovaraju oko uspostavljanja ambasada u obe prestonice, ali i da SAD potencijalno uklone Kubu sa liste zemalja koje se vide kao pristalice međunarodnog terorizma. Ali, pošto se Amerika bavi teškim političkim obračunom sa Venecuelom, napredak bi značio da Kuba napusti svoju bezuslovnu podršku venecuelanskom režimu. S obzirom na očaj Kube da privuče investicije, turizam i trgovinu, takav ishod je svakako prihvatljiv.
Naravno, Kuba nije jedina država koja se suočava sa teškim izborom između intervencije u Venecueli i podrške „čavizmu“. Zemlje poput Brazila, Meksika i Čilea moraju takođe da razmotre svoje opcije pred samit u Panami. Da li će lideri ovih zemlja se pridružiti podršci Maduru kao što su to učinili Danijelu Ortegi (Nikaragva), Ivu Moralesu (Bolivija), Rafaelu Korei (Ekvador) i Kristini Fernandez Kišner (Argentina), i tako saterati Obamu u ćošak u Panami? Ili će onemogućiti Maduru da postavi zamku, možda čak i repriziraju ono što je špansku kralj Huan Karlos uradio 2007, kada je Čavezu rekao: „Zašto ne umukneš?“.
Usre dovih pitanja, jedno je sigurno: najveće države Latinske Amerike ne mogu da nastave da ignorišu krizu u Venecueli. Ako ekonomki kolaps Venecuele – posledica nesposobnog upravljanja i oštar pad cena nafte – nije dovoljan da ih podstakne da izaberu stranu, Obamin ekstremi manevar će biti. Gotovo je njihovo vreme za ravnodušnost.
Autor je bivši ministar spoljnih poslova Meksika
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
