Današnji popularni TV programi postali su ekvivalent feljtonima koji su počeli da se pojavljuju u novinama u devetnaestom veku. Serije poput „Igra prestola“ i „Daunton ebi“ služe za zabavu i kao štivo za debatu, kao što je pre njih to bio slučaj s Balzakom i Dikensom. U tom smislu, naši televizijski scenariji iznedrili su se kao ključni instrumenti socijalne i političke analize.

Takvi instrumenti se, na primer, mogu upotrebiti za razumevanje razlike između izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i američkog predsednika Baraka Obame. Netanjahu je još zaglavljen u trećoj sezoni „Domovine“, odnosno, opsednut je Iranom, dok je Obama već prešao na treću sezonu „Kuće od karata“, pošto je u strateške proračune počeo da uključuje obnovljenu pretnju Rusije.

Naravno, dostupnost takvih poređenja vuče korene od onoga što je često uzrok popularnosti TV serija – njihova sposobnost da budu držači ogledala društva, da odražavaju njegove strepnje i žudnje i naprave prozor kroz koji autsajderi mogu da čkilje.

Razmotrimo „Daunton ebi“, britansku istorijsku dramu koja prati živote članova porodice Kroli i njihovih slugu u klasičnoj porodičnoj seoskoj kući u periodu od 1912. do sredine 1920-ih. Zašto milione ljudi širom sveta, od Evrope preko Sjedinjenih Država do Azije, toliko privlače ovi likovi? Da li su nostalgični za davno minulim vremenima, koje sage oživljava s velikom verodostojnošću? Ili su fascinirani socijalnom dinamikom koju saga istražuje?

Za Džulijana Felousa, koji je autor serije, objašnjenje leži u nečemu drugom – u našoj potrazi za redom u haotičnom svetu. Ljudi se danas osećaju toliko dezorijentisano, smatra on, da ih privlači uredno kraljevstvo Daunton ebija, u kojem je okruženje, jasno definisano u prostoru i vremenu, vođeno strogim pravilima. Baš kao što dom Krolijevih služi kao neka vrsta utočišta za njene likove, možda serija pruža gledaocima siguran, predvidljivi izlaz pomoću kojeg beže iz burne sadašnjosti i izbegavaju nepoznatu budućnost.

Slično tome, američka politička drama „Kuća od karata“ odražava jednu vrstu razočarenja, ovog puta, u politiku SAD. Dok „Zapadno krilo“, popularna politička drama koja se prikazivala od 1999. do 2006, predstavlja američko predsedništvo, na čijem je čelu bio sofisticirani, kultivisani i humani lider, s nekom vrstom žudnje, „Kuća od karata“ uvodi gledaoca u mutan milje najgorih nagona čovečanstva. U „Kući od karata“ svet nije onakav kakav gledaoci smatraju da treba da bude, nego onakav kakav se boje da jeste.

To je suprotno pristupu koji zauzima danska politička drama Borgen, koja predstavlja idealizovanu premijerku Birgitu Niborg. Ali rezultat je isti. Često čujemo da ljudi kažu da pravi problem s kojima se suočava Danska, a naročito njena politička klasa, jeste to što premijerki Hele Torning-Šmit nedostaju aduti Niborgove.

Otkrivajući najvažnije izazove i strepnje s kojima se društvo suočava, TV serije mogu s vremena na vreme da gotovo predvide budućnost. U Francuskoj „Engrenages“, koja je prodata na engleskom pod naslovom „Spiral“ (u Srbiji preveden kao „Spirala zločina“, prim. prev.), istražuje duboko ukorenjenu boljku francuskog društva. U retrospektivi se stiče utisak da je serija nagovestila tragedije koje su u januaru pogodile zemlju. Naročito je peta sezona, koja je u Francuskoj prikazana krajem 2014, ponudila dobar opis kako mladi u pariskim predgrađima kreću lošim putem, dok odnos između policije i njenih politički nadređenih opisuje kao ciničan i čak konfliktan.

TV serija za koju se ispostavilo da je pokrenula najžučniju debatu našeg vremena bez sumnje je „Igra prestola“, srednjovekovna fantastična saga zasnovana (sve labavije) na seriji bestselera Džordža R. R. Martina „Pesma leda i vatre“. Serija nije postala poznata samo zbog njenog ogromnog budžeta ili zamršene priče, već i zbog njene stalne koreografije brutalnog nasilja.

Studenti međunarodne politike, naročito u Kanadi i SAD, se pitaju da li saga podstiče „realističnu“ viziju sveta, pošto akcenat stavlja na ulogu čiste brutalnosti. Da li je divljaštvo prikazano u „Igri prestola“, uključujući obilje slučajeva odrubljivanja glava, silovanja i seksualnog maltretiranja, moglo doprineti podsticanju taktika, recimo, Boko Harama i Islamske države? Ili da li bi serije, u kojima nasilje često stvara još više nasilja, ali ne mora uvek da obezbedi likovima ono što žele, u stvari mogle da ukazuju na ograničenja sile?

Na sofisticiranijem nivou, univerzum sage, kombinacija antičke mitologije i srednjeg veka, izgleda da oslikava mešavinu fasciniranosti i straha koji mnogi ljudi danas osećaju. To je fantastičan, nepredvidljiv i izuzetno bolan svet, koji je toliko složen da su najverniji gledaoci serije često zbunjeni. U tom smislu, dosta liči na svet u kojem živimo.

Iako Zapad nema monopol na produkciju TV serija, on nesumnjivo dominira u tom domenu, a samim tim i u sagledavanju sveta koji takve sage odražavaju. S obzirom na to, možda bi neko mogao da se zapita da li kineski i ruski lideri izdvajaju vreme u svojim prenatrpanim rasporedima da gledaju serije poput „Kuća od karata“ i „Igra prestola“ da bi shvatili mentalitet svojih rivala.

Izgleda da bar vodeći savetnici vlada shvataju prednost gledanja serija. Jedan moj prijatelj iz Kine mi je nedavno rekao da je „Kuća od karata“ veoma popularna među pripadnicima kineske političke elite. Oni uživaju u podsetniku da je politika u SAD okrutna koliko i u Kini.

Autor je viši savetnik na Francuskom institutu za međunarodne poslove (IFRI) i profesor na Institutu političkih nauka u Parizu, kao i gostujući profesor na Kraljevom koledžu u Londonu

Copyright: Project Syndicate, 2015.

www.project-syndicate.org