Policija, snajka policija

I, kao što se onih šezdesetih i sedamdesetih tačno znalo ko to od bendova, pardon VIS – ova, koji su se prostorima od Vardara pa do Triglava širili kao metastaza, skida Stonse, ko Bitlse, a ko Enimalse, tako se u vreme kada je brdoviti Balkan plavio novi talas, prepoznavalo čijem srcu su mili Pistolsi i Demned, kome Doktors of mednes ili Kleš, a kome Polis. I dok su oni prvi koji su novim zvukom, pokazaće se ipak da je malo šta tu bilo novo, pili sa izvora Trulog Džonija i sumanutog Višouza tih godina kao po nekom nepisanom pravilu bili gurnuti u neke alternativne prostore, onima drugima se posrećilo. Prepoznajući valjda da bi na novom talasu, ma šta to danas sa ove vremenske distance značilo, mogla da se zaradi i neka kinta oni koji su se tih godina za nešto pitali u diskografskim kućama od Ljubljane pa do Skoplja, na mala vrata su ih uvukli u studije i stvari su krenule. I stvarno tih godina kada su se odjednom usred novog talasa niotkuda i ničim izazvanim pojavili Nofler i Strejtsi, bar u Beogradu su se na prste mogli nabrojati bendovi, koji su odstupali od na jednoj strani proverene šeme zvane Polis ili one druge koju su postavili Strejtsi. I, šta je falilo? Ništa naravno!
Mi koji smo znali za bolje i nismo nešto preterano bili spremni da eksperimentišemo sa novotarijama, za koje smo procenili da su tu samo sporadi sticanja materijalne koristi kojekakvih belosvetskih producenata, diskografskih magnata i menadžera, i sve to nam je bilo bljak i njanjasto, ostali smo verni dinosaurusima. Punili smo Pionir, Pinki, Sajam uvek kada bi u prestonicu stigli Višbon eš, Klepton, Piter Grin, Rori Galaher, Džindžer Bejker. Pa ipak, iako nismo otkidali na ekipu Gordon Metju Samner, alias Sting (2. oktobar 1951, Volsend, Engleska) bas, Endi Samers (31. decembar 1942, Lankašajr, Engleska) gitara i Stjuart Amstrong Kopland (16. jul 1952, Aleksandrija, Egipat) bubnjevi, poetskog imena Polis, niti nas je njihov razlaz pogodio u srce, duboko smo poštovali Stingovu političku angažovanost. Zapravo Polis smo nekako tada doživljavali kao stepenik u razvoju stanovitog Stinga, koji nas je ubedio da ume i može bolje od Poruke u boci ili Šetnje po mesecu.
Ma koliko nam danas novi talas, Polis, Djuran Djuran, Kleš, pa čak možda i Pistolsi izgledali samo kao velika prevara i rekomercijalizacija rokenrola koji je krajem onih sedamdesetih i početkom osamdesetih, doista dospeo na slepi kolosek, nepošteno bi bilo reći da nas nije obradovalo ponovno okupljanje grupe Polis onomad u gradu anđela. Ne zato što smo sa godinama počeli da gubimo kriterijume, pa ćemo sada kao cave na solilo pohrliti da nabavimo njihov novi disk, već jednostavno zbog činjenice da će neki novi klinci, kojima ne paše ono što neki danas nazivaju i muzikom, niti su preterano ludi za šezdesetogodišnjacima u koži koji prže hevi metal, dobiti priliku da spoznaju kako se nekad ne samo dobro jelo, već i sviralo.