Zona (B) optimizma

Prošle godine imali smo jedan veliki rokenrol koncert.
Ove godine takođe jedan.
Da li to rokenrol umire?
Šezdesetih godina prošlog veka, dok je rok vladao planetom; mi slušali retke emisije sa najnovijim hitovima; Siluete harale po igrankama; bendovi su nicali (i bukvalno) kao pečurke posle kiše. Tako, u završnim razredima osnovne škole „Vuk Karadžić“, okupila se trojka: Stojke, solo gitara; Coka, ritam gitara i Loća, bubnjevi. Ja sam sebe valjda video kao menadžera pa se nisam ni u naznakama prihvatao instrumenata. A i njihovi su bili prikladni godinama i vremenu: gitare akustične, sa ugrađenim magnetima koji su se za male pare kupovali u Muzičkom magazinu; stari „Kosmaj“ radio je bilo pojačalo. Jedino je Loća imao pravi doboš i činelu. I to je bilo sve.
Grupa (zvali su se Boots, jer smo svi tada nosili smešne, gotovo uniformisane čizme) prošla je kao i ogromna većina grupa iz tog vremena. Loća je valjda neki rukovodilac u pošti, Coka novinar u Radio Beogradu, a Stojke…
E, Stojke, koji je u međuvremenu postao Dadi (Stojanović) osvetlao nam je svima obraz. Prvo je, tamo još krajem šezdesetih nabavio Fendera telekastera, koji nije samo skupljao prašinu već od Dadija stvorio ugledno gitaroško ime. Posle je napravio i svoj studio, ozbiljno se posvetio muzici, između ostalog svira, komponuje i peva u Zoni B.
I šta drugo je moglo da se očekuje, osim da i Zona B osvetla obraz rokenrola ovde kod nas. Ne samo da im je nedavno izašao novi CD, nego su bluzeri valjda jedini koji još uredno muziciraju. U klubovima, ima ih nekoliko, svira se muzika što prelazi nacionalne granice; od gužve flaša s pivom može da se drži samo iznad glave; dim se nožem seče; znoj obliva lica kako svirača tako i publike. To je živeći rokenrol danas.
To, a ne dinosaurusi na samrti u ogromnim halama.