Najviše diskriminacije u državnim preduzećima

Centar za demokratiju prikupio je 154 individualna svedočenja ljudi koji smatraju da su im prekršena radnička prava u periodu od septembra do novembra 2007. godine. Ova svedočenja objavljena su u brošuri koja predstavlja jednu su od aktivnosti u okviru kampanje za promociju ekonomskih i socijalnih prava, a pod nazivom „Snaga društvene odgovornosti/Država – biznis – građani za ekonomska i socijalna prava“.

Ništa od presude

Slađana Popović je prestala da radi, jer nije dobijala platu. „Radila sam u preduzeću NN od 14. oktobra 2004. do 15. januara 2007. godine. Pošto sam svojom voljom prestala da radim, propustila sam i naknadu od tri meseca na birou. Ceo slučaj je prijavljen prvo Inspekciji rada, odmah zatim finansijskoj inspekciji. Rešila sam da ih tužim. Opštinski sud u NN, sa mojim advokatom doneo je rešenje da su oni meni dužni da isplate sve zaostale plate, kao i da uplate radni staž – doprinose, zaključno sa 1. junom 2007. godine“. Međutim, Popovićeva do danas nije uspela da naplati zaostale plate, „a oni i dalje rade i ne plaćaju ništa i nikom kome su dužni“.

Centar sprovodi ovu kampanju u deset gradova širom Srbije s ciljem da pažnju javnosti usmeri na probleme u oblasti poštovanja i sprovođenja ekonomskih i socijalnih prava, kao i da građane edukuje kako da štite svoja prava, naročito u oblasti rada i radnih odnosa. Isto tako, cilj je da se javnom sektoru ukaže na probleme i moguće pravce izmene zakonodavstva i pratećih propisa.

Kad direktori dovode…

Čedomir Bar, zaposlen u jednom preduzeću od 1996. godine na poslovima recepcionara, u svom svedočenju ističe da te poslove obavlja sa velikom profesionalnošću, i da trenutno piše magistarski rad. „Sve nivoe obrazovanja prijavljujem i evidentiram kod nadležnih organa. U više navrata sam tražio unapređenje ili radno mesto po stručnoj spremi i odgovarajuća primanja po istoj. Nikad nisam dobio ništa, osim diskriminacije od rukovodioca. Nemoguće je napredovati kad direktori dovode i zapošljavaju (dovode sa strane) svoje partijske kolege, rodbinu, kumove, prijatelje ili na određenim radnim mestima zadržavaju iste iako većina nema odgovarajuću stručnu spremu za poslove koje obavlja“.

Od prispelih svedočenja, 70 odsto su poslale žene i u isto tolikom procentu osobe starosti između 30 i 50 godina. Prema obrazovnoj strukturi, 20 odsto ljudi ima završenu osnovnu školu, 42 odsto srednju, 36 odsto fakultet, dok je sedam odsto magistara i dva procenta doktora nauka. Oko 45 odsto svedočenja stiglo je od ljudi koji su radili ili još rade u državnim preduzećima, a oko 35 odsto iz privatnih, dok je ostatak iz društvenih firmi i akcionarskih društava.
U odgovoru na pitanje da li su i kako pokušali da zaštite svoja prava, najveći broj zaposlenih rekao je da se obraćao direktoru kompanije ili da nikako nije pokušao da nađe zaštitu, dok je samo mali broj rekao da se obraćao institucijama – inspekciji rada, sudovima, sindikatima, lično ministrima, čak i predsedniku Srbije. Najzad, 65 odsto osoba koje su poslale svedočenja želele su da se ona objave sa njihovim punim imenom i prezimenom, uključujući i imena preduzeća u kojima su radili.
Potrebno je istaći i to da je sredinom januara 2008. godine CZD uputio zahtev Ministarstvu rada i socijalne politike za pristup određenim informacijama od javnog značaja. Podaci su traženi za deset gradova (Beograd, Novi Sad, Subotica, Zrenjanin, Niš, Kraljevo, Kragujevac, Kruševac, Užice i Paraćin), za period od 1. januara do 31. decembra 2007. godine.
Snežana Tatarević je posle 28 godina rada u preduzeću NN, dobila otkaz bez otpremnine i naknade na birou rada. „Kolegi, koji je bio direktor preduzeća na Kosovu NN, a potom kao raseljeno lice od 1999. godine, sa puno razumevanja sam pomogla u zapošljavanju supruge, kupovini stana i zapošljavanju i njega samog u preduzeću NN. On je želeo da mu budem i intimna prijateljica, što sam ja odbila. Od tada on počinje da me maltretira. Prvo su usledile tri degradacije na niža radna mesta, a zatim je krenuo sa najprimitivnijim vidom samo njemu svojstvenog ponašanja. U radnim prostorijama, u radno vreme me je vređao, psovao majku stotinak puta, pretio, potezao predmete, unosio se u lice i sve to pred ostalim zaposlenim. Jedinu pomoć mi je pružilo udruženje Stop mobing, čiji sam sada član. Ja sam „na ulici“ bez primanja, a on je direktor sa, odgovorno tvrdim, falš diplomom Više ekonomske škole iz Peći.
Ana Trifunović kaže da je diskriminisana već dve godine, od 30. decembra 2005. do 13. novembra. 2007. godine. „Manifestuje se uskraćivanjem osnovnih sredstava za rad, ukidanjem uslova za rad, brutalnim uvredama tipa „đubre jedno, neradnice, glupačo, nećeš dobiti to što tražiš, ja ti ne dam“, koje mi je uputila šefica odeljenja u kome radim. Ove godine mi je odbila dva zahteva za godišnji odmor rečima: „Ne dam ti. Ako budem bila raspoložena kasnije….“.
Ona svedoči da joj je u junu 2007. godine šefica odeljenja naložila da uradi posao „za čije sprovođenje mi je uskratila sredstvo za rad (računar), a onda me pred drugima brutalno izvređala da sam đubre i neradnica. Nakon ovoga mi je uputila Službu unutrašnje kontrole, s prijavom da odbijam radni zadatak, da izlazim kad hoću… Ista služba nije pokrenula disciplinski postupak, jer nije pronašla nikakve dokaze u prilog njene prijave. Ja sam u više navrata podnosila prijavu sa dokazima protiv nje, ali do danas nisam dobila nikakav odgovor od njih, niti je protiv nje preduzeto išta. Podnela sam prijavu Inspekciji rada i sada sam u žalbenom postupku. Oni su intervenisali, ali ne u zakonskom roku od 30 dana, nego nakon tri meseca, tek pošto sam pisala prijavu načelniku, a zatim direktoru inspekcije rada. Podnela sam krivičnu prijavu sudu i postupak je u toku“.
Ranka Savić, predsednca Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata kaže za Danas da je za veću zaštitu radničkih prava potrebno izmeniti i dopuniti Zakon o radu. Takođe, dodaje ona, potrebno je i efikasnije sudstvo, „kako procesi ne bi trajali dugo, već do jedne godine, kao što je zakonom regulisano“.