Narodi nastaju, razvijaju se i nestaju

Uopšteno, prema Herodotu, ljudi su se razlikovali geografski i kulturološki. Dok je Herodot priznavao da su se narodi možda selili iz jedne u drugu regiju, u njegovim Istorijama specifični narod normalno naseljava specifično geografsko područje kojem daje svoje ime. Egipat je teritorija naseljena Egipćanima, kao što je Kilikija zemlja naseljena Kiličanima, ili Asirija Asircima. Herodot priča kako je Aristagora, vladar Mileta, imao bronzanu mapu na kojoj su bile prikazane zemlje Liđana, Frižana, Kapadokijaca ili Sirijaca, Kiličana, Jermena, Matijenaca i Kisijaca. Većina naroda je imala svoj sopstveni jezik, a jezik Frižana bio je najstariji. Ipak, nisu svi narodi govorili različite jezike. Konačno, narodi su imali sopstvene religije i običaje, među kojima Herodot najznačajnijim smatra one koji se odnose na sferu aktivnosti žena, način sahrane i privredne aktivnosti.
Razlike između etne (naroda) i gene (plemena) su promenljive, ali Herodot ne vidi nikakav problem u identifikovanju glavnih i sporednih grupa koje su se razlikovale po razvijenijim kulturnim karakteristikama. Njemu se kategorije čine objektivne i očigledne same po sebi. On često zastaje da bi objasnio da zna da neko pleme pripada jednom ili drugom etnosu, čak i kada njegovi pripadnici ne priznaju uvek da mu pripadaju. Na primer, kada priča o Joncima, koje opisuje kao najslabije među helenskim narodima, on tvrdi da, zbog sramote, većina potomaka Jonaca s kopna odbija da prizna svoje jonsko poreklo.
Iako Herodot prihvata objektivno postojanje naroda, on je svestan da oni mogu da nastanu i nestanu. O poreklu naroda on spremno priča, kako o starosedelačkim mitovima porekla različitih etnosa tako i o grčkim legendama koje ih povezuju sa Herkulom, Minojem ili nekom drugom ličnošću iz grčke mitologije. Legende o etnogenezama ili nastanku naroda koje on priča, u suštini, pripadaju dvema vrstama. Jedna je priča o poreklu kraljevske ili vladajuće porodice, obično ispričana u okviru mitološke genealogije, koja utvrđuje trajni karakter takve porodice i njeno pravo da vlada narodom. U svom detaljnom opisu Skita, on daje dve mogućnosti genealoške priče o ovom najnovijem od svih naroda. U prvoj, u kojoj navodi šta Skiti sami pričaju za svoje poreklo, on kaže da oni potiču od tri sina Targitaja: Lipoksaja, Arpoksaja i Kolaksaja. Skiti Auhate potiču od prvog; Katijari i Traspijci od drugog, a Paralate od trećeg. Sledeći ovaj starosedelački mit, on navodi priču pontskih Grka, po kojoj se poreklo skitskih kraljeva povezuje sa grčkim herojem Heraklom. Sam Herodot se ne opredeljuje ni za prvi ni za drugi od ovih mitova. On izbegava da se izjasni, tvrdeći da su Skiti stigli u pontski region kada su ih Masageti proterali iz njihove otadžbine u Aziji.
Sem što opisuje poreklo naroda tako da ispada da oni svi vode poreklo od zajedničkog pretka, Herodot povremeno opisuje etnogenezu kroz cepanje i međusobne brakove, što je nesumnjivo fenomen poznat grčkim kolonistima, ali projektovan takođe i na negrke. Tako su Likijci potomci Krećana koje je zajedno sa njihovim vođom Sarpedonom proterao njegov brat Minoj. Sauromati vuku poreklo od skitskih momaka koji su zavodili i ženili Amazonke. Nestanak naroda je neobičniji, iako Herodot priznaje da i u njegovo vreme ima naroda koji naseljavaju oblasti ranije naseljene drugim narodima koji su mogli da ostave tragove svog jezika u topografskim nazivima. Kimerijci, koje su iz Azije prognali Liđani, ostavili su za sobom samo neke nazive mesta kao dokaz da su tu živeli.
Očito da je Herodot imao široko i ne čvrsto definisano mišljenje o tome kako su narodi nastajali i nestajali. Bilo da su potomci zajedničkog pretka ili novi ogranci ranijeg naroda, bilo da su apsorbovani u druge narode ili nestali sa mesta svoje originalne postojbine, narodi mogu vremenom da nastanu, razvijaju se i nestanu.
Upravo kao što su geografsko područje i jezik važan, ali ne apsolutni faktor u definisanju nekog etnosa, Herodot takođe pretpostavlja i postojanje neke forme političkog sistema. Svaki etnos ili genos ima svog kralja ili vladara. Ipak, političke forme nemaju glavnu ulogu u Herodotovom opisu naroda. Štaviše, gubitak političke nezavisnosti ne znači propast naroda: Međani, i kasnije Persijanci, mogli su da osvoje Aziju, a da to ne utiče na status naroda koji je tamo živeo. Ovo je delom bio rezultat persijskog sistema upravljanja, koji uglavnom nije išao za tim da uništi lokalne elite ili političke institucije nego za tim da ih apsorbuje. Tako su, čak i unutar većih političkih entiteta, narodi zadržavali svoj identitet. Dok karakteristika nekih naroda može da bude sloboda, druge može da karakteriše poniznost i služenje.
Nastavlja se