Za pobedu je potrebno troje

Dragan Stojković Pobednička euforija u noći izbora 11. maja u sedištima Demokratske stranke bila je identična slavljima Srpske radikalne stranke na prethodnim izborima. Tad smo im se podsmehivali, jer im pobeda nije omogućavala da sastave vladu. Rezultat koji posle ovih izbora zaslužuje najveću pažnju, osim konačnog spuštanja radikala na zemlju, jeste činjenica da će socijalisti, bez obzira s kim, odlučiti o formiranju vlade.
Uzroke dugogodišnjeg tumaranja, trulih kompromisa i neiskrenih koalicija koje se nastavljaju i posle ovih izbora treba tražiti na samom početku višestranačkog života u Srbiji, kad je profilisana politička scena. Opozicija je tada, 1990, pozicionirana na centru i desnici, a Socijalističkoj partiji Srbije, zajedno sa raznim „radničkim“ partijama, „novim KPJ“ i JUL, prepuštena je kompletna levica. Partije centra, zajedno sa desnicom, dugo su bile nedorasla opozicija Miloševiću i njegovoj nacional-socijalističkoj praksi. Nikome nije padalo na pamet da u Srbiji stvara i gaji evropsku socijaldemokratsku partiju, izraslu iz sindikalnog pokreta, ako se ne uzmu u obzir pokušaji takve instalacije finansirane od Bogoljuba Karića. Prepuštanje leve strane političke scene Miloševiću i Miri Marković stvarni je uzrok današnje pat pozicije i novih razočaranja.
Sistematsko ignorisanje evropske socijaldemokratske ideje i njeno stalno saplitanje u političkoj praksi, koje se neslavno završilo sa nepostojećom SDP Nebojše Čovića, rezultiralo je sa 20 mandata SPS, umesto da je ovaj broj, prepolovljen, omogućio da Koalicija za evropsku Srbiju i nekakav normalan SDP, komotno sa LDP formiraju vladu i vlast na svim nivoima.
Zbog čega je tako? Jedan od razloga mora se tražiti i u pogrešnom shvatanju o političkom monopolu koji za sebe čitavu deceniju želi da zadrži Demokratska stranka. Taj monopol ogleda se u politici koja želi da popuni ceo spektar političkog prostora, od desnice preko centra, do levice. U porukama i praksi DS-a česta je saradnja ili koketovanje i sa klero-nacionalistima, i sa socijalnim zahtevima sindikata. Umesto da strateški podržava i neguje odnose s političkim strankama i građanskim pokretima koji će im posle izbora biti prirodni i pouzdani saveznici, DS dovodi sebe u situaciju da po velikoj ceni prodaje teško stečeni ugled i glasove birača, ulazeći u koalicije sa strankama koje su joj čak prirodni neprijatelji.
Drugi, strateški potez koji je izostao u ponudi Demokratske stranke biračima bilo je ignorisanje jednog od osnovnih standarda Evropske zajednice – decentralizacije. Da je težište kampanje u Beogradu bilo na većoj lokalnoj samoupravi gradskih opština, broj glasova u prigradskom području Zemuna, Palilule, Rakovice, Voždovca i Čukarice bio bi mnogo veći. A sve postizborne kalkulacije mnogo jednostavnije i čistije.