Bodler na ostrvu

Ako ste se već zadesili u Londonu, ne propustite priliku da provedete jedan dan u Brajtonu. Gradu koji je licem okrenut Lamanšu, odakle dobija sunce i vetrove, a zaleđem oponaša ostale engleske varoši.
Ima, naravno, u Brajtonu dosta znamenitosti, ali „Kraljevska palata“ nadmašuje ostale. Ona je odigrala odlučujuću ulogu u razvitku grada i njegovog međunarodnog ugleda. Mali ribarski grad imenom Brighteimstore pretvoren je sredinom XVIII veka u moderno banjsko lečilište, pošto su njegovom moru pripisana terapeutska svojstva. Tu je bilo omiljeno boravište kralja Džordža IV, za čijeg života je niklo čitavo naselje u raskošnom orijentalnom stilu, da danas svedoči o pretvaranju kraljevske moći u pustu, iako zadivljujuću, turističku atrakciju.
Ali ostavimo to. Sada Brajton privlači hiljade i hiljade Londonaca i drugih turista, pre svega svojom kilometrima dugačkom, belutkom posutom, obalom Lamanša, u čijim vodama se ogleda dugi niz prelepih, duž obale poređanih, zdanja. Lamanš, naravno, ne spada u „južna mora“, njegova voda reska je i za najtoplijih dana, ali to Brajtonu ne ugrožava ugled jednog od najpoznatijih letovališta u Engleskoj.
I upravo tu smo se jednog junskog – vedrog, ali vetrovitog dana – opkoljeni mnoštvom sveta, neočekivano setili Bodlera i njegovog „Albatrosa“. A bilo je to ovako:
U jednom trenutku, na vedrom prozračnom nebu, pojavili su se niotkuda galebovi, morski i krupni, kakve, vele, nazivaju i albatrosima. Grunuli su sa svih strana i otpočeli svoj ples i nadmetanje s vetrom. Nije to ni po čemu ličilo na ptičji let. Široko raširena krila mirovala su u vazduhu, lagano podrhtavala i služila belim letačima za fantastične manevre u vazduhu. Prestali su,čak, jednog trenutka, da liče na ptice. Sunce ih je prosijavalo, menjali su boju i čas postajali providni, čas zatamnjeni, održavajući samo njima znanu vezu sa sunčevim zracima i strujama vetra. Zbijali bi se u gomile, ako na tlu osete miris hrane, lebdeli nad glavama zatečenih ljudi, a potom se munjevito udaljavali skoro dodirujući zemlju u brišućem letu, ili, pak, stremeći pravo ka nebeskom plavetnilu. Bile su to grupne i pojedinačne akrobacije, pri kojima se nenadano, skoro na dohvat ruke, galeb zaustavi iznad vas, poput lebdećeg helikoptera, kao da ima da vam nešto prišapne pre odlaska.
A onda, kad se nekoliko tih gospodara neba prizemlji, mađija naglo nestane. Pred vama su pre ružne nego lepe ptice, koje se, kao izgubljene, nespretno gegaju po belucima. I postaje vam u trenutku jasno zašto je Bodler u svom „Albatrosu“ pesnika uporedio baš s tom pticom, oplakujući, u stvari, vlastitu sudbinu. Uostalom čujte:
„Pesnik sliči ovom vladaru
oblaka
Što se smeje strelcu, protiv
nepogoda:
Prognan na tle usled
ruganja opaka,
Džinovska mu krila
smetaju da hoda.“