Poverovali smo da smo nedodirljivi

Vladimiru Vujasinoviću, višegodišnjem kapitenu naše najbolje vaterpolo selekcije, osvajaču nebrojeno reprezentativnih i klupskih titula i jednom od najboljih igrača u istoriji ovog sporta, izuzetno je teško palo četvrto mesto Srbije na upravo završenom prvenstvu sveta u Melburnu. Mada se već vratio obavezama u italijanskom Pro Reku, iskusni organizator igre svakodnevno premotava film iz Australije.
– Razočaran sam, utučen, deprimiran… Ne zato što sam se prvi put od kada igram za reprezentaciju vratio bez medalje sa jednog velikog takmičenja, već zato što znam da četvrto mesto nije realan odraz našeg znanja i snage. Jedino što me teši i pomaže da potpuno ne klonem duhom jeste saznanje da ne možemo biti gori nego što smo bili u Melburnu, a ipak smo, i tako očajni, završili kao prvi ispod „crte“ – priznaje čovek koji je godinama „mozak i duša“ višestrukog evropskog i svetskog prvaka.

Očajna organizacija

Naš sagovornik kaže da je sa plavima i klubovima obišao ceo svet, ali nigde se nije susreo sa tako lošom organizacijom kao na turniru u Melburnu.

– Neverovatne stvari su nam se dešavale na ovom šampionatu. Pola ekipe je, recimo, spavalo na krevetima dužine 180 i širine 40 centimetara, što je za ljude naše građe više nego skučen prostor. Voženi smo minibusevima u kojima nije bilo mesta za sve, pa smo se ili gurali ili unajmljivali taksi. Prvih dana smo redovno ostajali bez ručka, jer, zbog termina treninga koje je domaćin odredio, nismo mogli da stignemo na vreme. Da stvar bude tragikomičnija, umesto obilnog obroka delili su nam lanč pakete sa jednim sendvičom i jabukom. Kao da smo lovačko društvo, koje je svratilo na užinu, a ne učesnik ozbiljnog takmičenja. Ne znam kako su druge reprezentacije prošle, ni da li se radi o nečijoj gluposti i neorganizovanosti ili namernom čačkanju, ali znam da su nas ti propusti izluđivali. Treba, ipak, biti pošten prema sebi. Nismo zbog toga ostali bez trona, medalje i olimpijske vize.

Nekadašnjeg igrača Primorja, Partizana, Crvene zvezde, Barselone i Rome pogotovo rastužuje način na koji su plavi skinuti s trona. Nikada, kaže, neće moći da zaboravi i preboli polufinalni poraz od potonjeg šampiona Hrvatske.

Nema medalja na izvolte

Vujasinoviću ne smeta nepopularnost posla kojim se bavi, ali ne može da se pomiri sa, među našim običnim ljudima, pa čak i kolegama iz tzv. većih sportova, čestom teorijom po kojoj osvajati medalje u vaterpolu i nije naročit problem jer se njime bavi manji deo sveta.

– Tako nešto može da izjavi samo glup ili zavidan čovek. Slažem se da je teže biti svetski prvak u fudbalu, jer ga igra ceo svet. Ali pitam (se) u čemu to čovek može biti najbolji bez minimum talenta i ogromnog rada? Samo zato što je tako odlučio i nema veliku konkurenciju. Da ne podsećam koliko je teško stalno biti u vrhu.

– I sada me zabole glava i srce kada se setim te utakmice. Nikada nisam doživeo teži poraz u karijeri. Jedno je ostati bez pobede u žestokoj borbi, kada te protivnik dobije na mišiće, u zadnjim minutama ili na penal lutriji, kao na primer Španci u susretu za bronzu. Ali biti onako dotučen, pregažen, ponižen… Nikada se za svoje 34 godine nisam osećao tako bespomoćno i jadno. To polufinale mi stoji kao kost u grlu. Nema vremena i novih medalja koje će mi pomoći da je progutam.

Peking, pa ruka ruci

Još pre nekoliko godina, Vujasinović je odlučio da mu Olimpijske igre u Pekingu budu oproštajno takmičenje s reprezentacijom, kojoj je posvetio više od deceniju života.

– Ništa se nije promenilo u mom razmišljanju. Nikada ne reci nikada, čudni su životni putevi, ko zna šta u međuvremenu može da se desi, ali kako sada stvari stoje, posle Pekinga ću odložiti reprezentativnu kapicu, uzeti umetničku sliku koja se dobija u tim prilikama, rukovati se s kim treba i otići u istoriju. Imam 34 godine, (pre)dugačak staž u državnom timu… Treba znati kada se povući.

Vođa jedne od najtrofejnijih generacija u istoriji ovog sporta tvrdi da je njegov tim, kao i komšijski, želeo pobedu u tom duelu. „Ali ne koliko Barać i ostali“.

Jadranska liga (ni)je spas

Neuspeh na minulom SP samo je potvrdilo Vujasinovićeve crne slutnje o budućnosti vaterpola u našoj zemlji, koje je izrekao samo dan pošto je sa kolegama, jesenas u Beogradu, na veličanstven način odbranio titulu kontinentalnog šampiona.

– I dalje se bojim za budućnost srpskog vaterpola. Ne može se doveka živeti samo od rezultata reprezentacije. Oni su prolazna stvar, koja može malo da ponese ili ugrozi jedan sport. Nije strašna stvar biti ni osmi na svetu, ako imaš bazu od 10.000 dece, koja će pre ili kasnije doneti vrhunski rezultat. I obrnuto, džaba uspesi ako nema ko da nasledi one koji ih prave. Ne znam da li je to izvodljivo, imaju li država, Savez i klubovi interesa i novca za tako nešto, ali ako se uskoro ne dignu još dva, tri kluba, uz Partizan, vratićemo se pola veka unazad.

Prvotimac Pro Reka ne misli da spas treba isključivo tražiti u Jadranskoj ligi.

– Takvo takmičenje moglo bi da ubrza sazrevanje mlađih igrača, ali ne vidim smisao Jadranske lige ako nemamo najmanje tri kluba koja bi bili njeni ozbiljni učesnici.

– Nisam još gledao snimak meča. Nemam volje, a ni potrebe. I bez toga znam koliko smo katastrofalni bili tog dana. Na početku turnira ništa nije valjalo u našoj igri, onda smo nekako popravili odbranu, da bi se protiv Hrvata sve raspalo i nastao opšti haos. Ali primetio sam nešto gledajući ih protiv Mađara u finalu. Nema sumnje da je Rudić napravio sjajan potez vraćanjem iskusnijih igrača, da su Hrvati igrali najbolji vaterpolo na turniru, delovali kao ekipa, dizali formu iz meča u meč… Ali nije ih to odvelo na vrh. I sad mislim da smo kvalitetniji od njih, ali ovog puta su oni imali izraz lica s kojim smo mi jesenas „tukli“ rivale na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Presudila je njihova glad za zlatom.
Uvek racionalni i otvoreni Vujasinović ima objašnjenje za to.
– Nismo 100 odsto bili spremni za veliko takmičenje. Ni fizički, ni psihički. Nije sporan način rada, trenirali smo kao i za Montreal. Neke druge stvari nisu valjale. Prvo, došli smo iz različitih liga i faza šampionata, sa neujednačenom individualnom formom. A, onda, samo što smo se kompletirali, otišli daleko od zemlje. Saznanje da ćemo više od mesec dana biti daleko od kuće, problemi sa aklimatizacijom, slabi rivali na turniru na Novom Zelandu… Nervoza se polako uvlačila u ekipu. Još kada smo, u završnim proverama pred Melburn i, na startu Mondijala, definitivno shvatili da nismo na nivou svojih mogućnosti i ambicija… Ključni problem je, ipak, bilo naše podsvesno uverenje da smo nedodirljivi. Previše smo poleteli posle šampionata Evrope. Iako to niko nije javno izgovorio, očigledno je da smo svi pomislili da kada smo tada prevazišli raspad države i odlazak četvorice bitnih igrača, odnosno dobili onakvo finale sa Mađarskom, nema te situacije iz koje se nećemo izvući. Rezonovali smo da ćemo se, tako moćni, nekako skrpiti do finala, a onda se skupiti, dati sve od sebe, uzeti zlato ili, makar, vizu za Olimpijske igre, koja nam je bila osnovni cilj na SP. Zaboravljajući pri tom da bi svi da nas svrgnu sa trona, da i ostali imaju kvalitet, rade i prave taktiku protiv nas. Da je bilo drugačije, da smo bili čvrsto na zemlji, našli bismo izlaz iz krize, ovako tonuli smo sve dublje i dublje… Ostalo ste videli.
Kapiten plavih demantuje kuloarske priče o narušenoj atmosferi u ekipi.
– Bez obzira na to da li su naglašeno afirmativne ili preterano kritičke, kada počnu priče o atmosferi, to je siguran početak kraja. I ako ima problema, a ja ne znam kolektiv u kojem svi dišu kao jedan i ponašaju se kao velika, složna porodica, onda ih treba rešavati u kući. Nikako preko novina. To je moj princip.
Predsednik Vaterpolo saveza Sovrović je iskočio iz tog klišea, svaljujući najveći deo krivice za četvrto mesto na leđa selektora Udovičića.
– Nisam u zemlji, ne znam šta je predsednik izjavio, niti me zanima. Smatram samo da svako treba da radi svoj deo posla i pri tom poštuje red poteza. Ako već neko nije zadovoljan selektorovim radom, onda prvo treba da ga smeni, pa tek onda jasno i glasno objasni razloge takve odluke.
Organizator igre našeg tima zna uzroke mondijalskog posrtanja, ali i način povratka na stare staze. Recept je, tvrdi, jednostavan.