Pisanje odgovora na pisana pitanja psihijatra

Konačno sam dobio neke malene sendvičiće koje sam stao da žvaćem. Dok sam to radio, pozvali su me. Nisam razumeo šta su rekli, i kad sam ih zamolio da napišu na papir, napisali su legar. „A šta je legar“, pitao sam. Na drugom mestu su ponovo napisali legar i podvukli. „Mislite lekar, doktor?“ Klimnuli su glavama. „Ne treba meni lekar“, rekao sam, „nisam ja bolestan“.
Lekar je bio na prvom spratu, uspeo sam da se uspentram. Bio sam uzbuđen, svašta sam rekao, brbljao, žalio se što sam iscrpljen, trebalo je da putujem brodom. Stenograf je pisao, doktor je bio strpljiv i hteo je da mi pomogne. „Najverovatnije niste došli brodom jer je voz brži“, rekao je. „Da, samo je stigao pet sati kasnije“, rekao sam.
Pitao sam ga kako se zove. „Rud“, rekao je. „Ja samveoma umoran i moram da spavam“, rekao sam.
Smešten dakle na Psihijatrijsku kliniku u Oslu, ustanovu za „živčane i duševno obolele“. Godina 1945, od 15. oktobra nadalje. Dani mi prolaze u pisanju odgovora na pisana pitanja profesora Langfelta. Ove odgovore pišem na brzinu, u vrlo lošim uslovima, u tačno određeno vreme, pod vrlo lošim osvetljenjem, u rastućoj depresiji. Ne smatram ih dakle zbirkom bisera. Ali moji su.
Pošto nisam imao vremena da ih prepišem, i pošto je profesor odbio da mi pozajmi moje originale, nemam čime da popunim ovaj prazan prostor.
Godina je 1946, 11. februar.
Izašao sam iz ustanove.
To ne znači da sam slobodan, ali mogu ponovo da dišem. Disanje je zapravo jedino što trenutno mogu da radim. Vrlo sam utučen. Izašao sam iz zdravstvene ustanove i vrlo sam utučen. Kad sam otišao tamo, bio sam zdrav.
Možda ću kasnije imati vremena da se vratim na boravak na Psihijatrijskoj klinici, na ljubazne negovateljice, predobru glavnu sestru, Božić 45, pacijente, šetnje – sve to sad mora da sačeka. Moram da se oporavim.
Prvo moram da pokušam da se vratim u starački dom Landvik. Neće biti lako, dom je dobio novu upravu, u mojoj staroj sobi je neki drugi starac, sve je puno. Onsrud, načelnik policijske stanice u Arendalu, učinio je sve što je mogao, svi u domu su pokazali dobru volju, i ja sam primljen.
Tu je trebalo da počne moj oporavak. Ali ja nisam mladić, bilo mi je teško da se vratim normalnom životu koji je četiri meseca ranije prekinut, oporavak je trajao mesecima. Odbijao sam da bilo koga vidim, dolazila su pisma, ja nisam odgovarao, nisam imao snage. Šetao sam se po bljuzgavici, ali sam posle tih šetnji drhtao. Mnogo sam dremao i spavao, čak i kad sam usred dana sedeo na stolici, ljudi iz doma su mi govorili da je to od umora.
Sabrao sam se i uspeo da se otarasim onog finskog noža. Taj nož! Nikad ga nisam prisvojio, zalepio se za mene u bolnici u Grimstadu, pa je onda četiri meseca ležao u podrumu klinike zajedno sa mojim ostalim stvarima. Poslao sam ga bolnici poštom: „Izvolite, evo vam jedan finski nož, uzmite mi ga, ne mogu više da ga gledam, nije moj“.
I uopšte, pokušavao sam da sredim svoje stvari što sam bolje mogao, obeležio sam važne dane u svom kalendaru, bez odobrenja sam se pretplatio na nekoliko novina, okrpio sam svoju odeću. Zima je u punom jeku, ali sunce svetluca i dani su sve duži i duži, kao da je neko ekvatorsko vreme: u sedam časova je suton ka noći, u narednih sedam je zora ka jutru. Jedno vreme je to tako precizno, a onda se ekvator pomeri.
U tom periodu nisam imao želju da čitam. Imao sam onu dansku studiju, Bibliju i knjigu o Novoj Gvineji, ali su me prave knjige brzo umarale, i radije sam čitao koještarije i novine. Ponekad bih u kuhinji naišao na poneki verski časopis koji bih proučio, tu je bilo dobro napisanih i često dobro promišljenih stvari, bio je to časopis Evangelisten, koji je ovamo besplatno slan, i spisi koje su donosili adventistički emisari. Poslednji brojevi su bili na luskuznom papiru i u luksuznoj štampi, zadovoljstvo za prelistavanje i odmor za moj oslabeli vid. Setio sam se svog prijatelja sa Kletrana u Nurlandu, on je mogao da se pridruži tom velikom adventističkom društvu i da ne ide bos. Ali on je rekao da mora da ide sam.
Jedne večeri je glavna sestra iz bolnice u Grimstadu došla kolima. Došla je da mi vrati – finski nož!
Još uvek nisam bio sposoban za duboko razmišljanje, i samo sam stajao.
– Da – rekla je – ovaj finski nož koji ste mi poslali ne pripada bolnici i ne želimo da ga zadržimo. To je lep nož, ali nije naš.
– Nije ni moj – rekoh.
– Pitajte vaše kod kuće – reče ona – mora da je poslat iz Nerholma.
Nisam pitao, nisam imao snage.
Nastavlja se