Život zauvek!

I, nakon mnogo unutarpartijske predizborne gužve i blesavosti, ispostavlja se da će braća preko bare odabirati između žene sa veštačkim osmehom i milionera sa veštačkom kosom. Količina iritantnosti i jednog i drugog kandidata meri se hektolitrima, ali to je ta neka demokratija. O kojoj zapravo možemo samo vlažno da sanjamo po Balkanu i po ostalim belosvetskim periferijama. S druge strane, izbor između Donalda Trampa i Hilari Klinton neodoljivo podseća na izbor između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića. Dakle, između džibera spornih pogleda na naciju i rasu koji laprda šta mu prvo zaskoči na pamet u „Maksim po diviziji“ stilu, i šminkera ili šminkerke sa dobrim vezama koji nema ni politiku, ni ideologiju, ni naročite ideje, ali jako želi da se dopadne svima u „Kako vetar duva“ duhu.

Međutim, na zemaljskom političkom svodu u tim Amerikama, odnosno na ovim predsedničkim izborima za lidera slobodarskog sveta, učestvovaće i izvesni filozof i publicista Zoltan Ištvan iz Kalifornije, ispred jednako izvesne i svakako manjinske Transhumanističke partije. Osim što mu i ime i prezime vrište mađarizmom ili (austro)ugarštinom, u čemu nema ništa loše (naprotiv), posredi je kandidat čije političke ideje i društvene vrednosti valja ozbiljno razmotriti. Ne zato što Ištvan ima neke realne šanse na predsedničkim izborim, jer nema, već zato što čovek pred građane postavlja fundamentalna pitanja i misli na budućnost mimo banalnog i prozaičnog blata koje nazivamo politikom. Naime, Ištvana bolucka međunožje za mejnstrim teme američke politike kao što su oporezivanje bogatih, smanjenje nezaposlenosti, državna zdravstvena zaštita, lakoća sticanja teškog naoružanja, transrodni toaleti ili stabilnost na Bliskom istoku. Ne, Zoltan se bavi pravim pitanjima kao što su: kolonizacija drugih planeta, 3D štampanje organa, superkompjuteri, te besmrtnost ljudi.

Zvuči šašavo, ali zapravo nije. Ištvan i Transhumanisti nisu još jedna u nizu posprdnih, (auto)ironičnih ili utopijskih „trećih“ partija raznih „pirata“ i ostalih zajebanata, kakve se uredno pojavljuju u Sjedinjenim Državama mimo tradicionalnih republikanaca i demokrata, kao i po ostatku razvijenog Zapada. Već partija sa ozbiljnom filozofijom o kojoj se i te kako raspravlja po departmanima Harvarda, Kolumbije, Prinstona, Jejla i ostalih pripadnika famozne i ugledne akademske „Bršljan-lige“. Vrhunski savremeni filozofi i društveni naučnici poput Bruna Latura ili Done Haravej neguju intelektualne erekcije upravo na posthumanizam i transhumanizam, maštajući o robotima, kiborzima i ostalim Terminatorima. Dok Transhumanistička partija ima i oko 30 000 članova i sledbenika u Americi, a slične transhumane partije se osnivaju širom sveta. I sve one hrabro sanjaju na veliko i krupno mleveno.

U čemu je, dakle, stvar? Šta hoće ova ekipa? Koja je njihova politika? Najjednostavnije rečeno: žele da živimo zauvek. Ili bar što duže. Za Zoliku i transhumaniste mu, neophodno je da kao društva i države upotrebimo nauku i tehnologiju da bismo radikalno promenili i poboljšali ljudsku vrstu. Konkretnije, valja se aktivno zdati u proizvodnju veštačkih ili robotskih srca, jetri i bubrega, mozgovnih implantanata, egzoskeleta, genetskih modifikacija i ostalog što nam može poboljšati, produžiti ili ulepšati život. Osnovni ideal ili vrednost njihove politike zapravo je ljudski život i nesputana ljudska sloboda. Rečima druga i predsedničkog kandidata Zoltana Ištvana, „Fokusiran sam na samo jednu stvar, na istu stvar na koju sam se bio usredsredio čitave poslednje decenije: ja ne želim da umrem. Kao i većina transhumanista, ne radi se o tome da se ja plašim smrti, već o tome da strastveno verujem u to da je biti živ jedno čudo. Celo iskustvo života je ludo i prelepo i dragoceno. Moramo da očuvamo taj život, po svaku cenu“. Ištvan i transhumanisti su zato posvećeni tome da ljudi doslovno postanu – nadljudi, supermeni, kiborzi. Superheroji.

Zolika Ištvan i Transhumanisti kritikuju ono što nazivaju „kulturom smrti“, a koja je zapravo dominantna kultura savremene civilizacije. U pitanju je bazično religijska zamisao prema kojoj valja pratiti nekakva pravila ponašanja, tradicije i norme, biti skroman i poslušan, a zatim umreti i otići na nebo ili gde već. Naime, Transhumanisti su mahom ateisti i generalno bezbožnici koji ne bendaju ovakvu morbidnu logiku i, umesto zagrobnog života, reklamiraju što duži i kvalitetniji život ovde i sada. Umesto vojski, ratova i raznih odbrana i zaštita, Transhumanisti smatraju da sve te debele resurse treba preusmeriti u medicinu i ostali inženjering koji će popraviti naše zdravlje, blagostanje i sreću. Još jedared, ovo nije neka naučna fantastika ili (dis)topija o „ekspertima“, tehnokratama i ljudima u belim mantilima koji nam kroje unutrašnje organe i spoljašnje ponašanje. Takvih reakcionarnih inženjerskih budalaština smo se nagledali i hvala im lepo.

Transhumanisti samo odvažno i jeretički primećuju da su tokom čitavog 20. veka nauka i tehnologija doprineli tome da se smanji smrtnost dece i odraslih, unapredi komunikacija i razmena informacija, i uopšte poboljšaju uslovi života i blagostanja. U pitanju je trend koji svi implicitno osećamo kada više ne umiremo od velikih boginja, kada uđemo u automobil ili avion i brzo stignemo svuda, kada poručimo picu ili kinesko na kućni prag ako smo gladni, kada okrenemo majku ili devojku na mobilni telefon jer želimo da im poručimo da ih volimo, ili kada sa lakoćom raspalimo pornografiju na internetu zato što nas je dole zasvrbelo. E pa, taj napredak i trend samo valja podržati jače i izdašnije. U mnogome već živimo naučnu fantastiku iz „Zvezdanih staza“, a ni nebo više nije granica ljudske slobode, pameti i kreativnosti. Jer, besmrtnim rečima Vudija Alena koji se vispreno sprdao sa Oskarom Vajldom: „Život ne imitira umetnost, život imitira loš televizijski program“.

Ištvanova politička ili izborna strategija fokusirana je na tri konkretne grupacije: ateiste, LGBT populaciju, i ljude sa invaliditetom (dakle, na oko 30 miliona Amerikanaca). Koji svi dobro razumeju ove ideale istinske slobode i realne koristi od tehnologije i rastakanja dominantne „kulture smrti“. Uz to, među Transhumaniste valja privući i sve zaljubljenike u nauku i tehnologiju, odnosno razne štrebere i tehnofile. Ekipu koja se ne obazire na budalaštine od narativa o sveopštem otuđenju i propasti Zapada zbog toga što opsesivno igramo video igrice ili čačkamo mobilne telefone umesto da igramo žmurke ili šetamo po korzu sa vršnjacima, prema uzusu nostalgičnih tetki i svih koji se tako osećaju. Najzad, osnovna ideja Transhumanista je u tome da imamo pravo da radimo sa našim telima i ponašanjima šta god poželimo.

Sve ovo predstavlja poziv na promene ili na famozne „reforme“ koje odistinski menjaju čitavu egzistenciju ljudskog roda i civilizacije. Tehnološki optimizam je seksi. Jednom smo hrabro sanjali o tome da čovek hoda po Mesecu, i ostvarili to na javi i u TV prenosu uživo. Šta fali snu o tome da zauvek hodamo po Zemlji? Ili da odašiljemo ljude da kolonizuju Sunčev sistem, jer smo tako u mogućnosti? Da se kolektivno potrudimo i proteramo kancer u udžbenike iz istorije medicine, kao besnilo, kugu ili tuberkulozu? Da već jednom roboti počnu da obavljaju sve one otuđujuće poslove po rudnicima i Mekdonaldsima, a mi se posvetimo književnosti i ribolovu? Da kao suknjice za Barbiku menjamo unutrašnje organe uz pomoć 3D štampača ili matičnih ćelija, kako bismo produžili život, ovaj jedan jedini koji imamo? Sve to da bismo više naučili, znali, voleli i uživali sa svojim bližnjima? Što duže i što kvalitetnije, do kraja svemira.

Čovek odavno nije odvojen od ne-ljudskog sveta nauke i tehnologije, a uz patike sa vazdušnim đonom, automobile, Vijagre, pejsmejkere i pametne mobilne telefone kao produžetke ruku, nogu, glasa, srca, spolovila i mozga – mi smo već uveliko kiborzi. Amalgami ljudi i mašina u kojima su biološka i mehanička strana neraskidivo povezane. Švarcika iz Terminatora je naša stvarnost. Mi stalno dodajemo nove „proteze“ svom telu, što obogaćuje, a ne osiromašuje naše iskustvo i egzistenciju. Zato je vreme za novi i odlučni korak u pravcu transhumanizma. Prevazilaženja granica čoveka kakvog poznajemo. Dok u Srbiji merimo patke i strane plaćenike, te partijski upodobljavamo pokrajine i mesne zajednice, transhumanizam je ona stvarna vizionarska politika. Ona je istinski bunt protiv establišmenta koji proizvodi i proslavlja smrt umesto života.

Tehnološki progres je u proteklih par decenija toliko eksplodirao i razmahao se unaokolo da samo Materija zna šta će postati realpolitičke teme ozbiljnih država u narednih par decenija. I zato Zoltan Ištvan postavlja prava politička pitanja, koliko god ona delovala utopijski, avangardno ili sumanuto na prvi pogled. Neka već jednom počnu da nam šište testisi za prozaične i prolazne teme poput poreza, penzija, Vladimira Putina i ostalih železara. I otud, kad je već Drug Deda Berni Sanders (nažalost) izduvao, Zoltana Ištvana za američkog predsednika! U pitanju je politika koja odistinski slavi život, telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti. Za koje bismo, kada se zaista zamislimo, toliko jako voleli da traju u nedogled. Svet je ipak jedno fantastično mesto za život, a život je toliko fantastična stvar koja nam se dogodila. Iskoristimo ga i sanjajmo istinski naveliko onda.