Brexit je u srpskoj javnosti proizveo jednu provincijalnu euforiju. Uspostavljen je zamišljen reciprocitet institucija, trgovine i finansijskih tržišta, znanja i tehnologija, odnosima sa susedima.
Aludiralo se na raspad Jugoslavije. Istovremeno se podržavaju engleski i škotski separatizam. Ovdašnje paranoidne, bolesničke projekcije međunarodnih odnosa, namerene su isključivo održanju postojećeg stanja nemoći u dobru, bilo kom, na koje su nas osudile elite ogrezle u komunizmu, nacionalizmu i provincijalnosti u svakom smislu. Drugim rečima, pad berzi, rast evropskepticizma, proterivanje savremenih znanja i tehnologija iz škola, zaoštravanje regionalnih nesuglasica… svi negativni trendovi proistekli iz promena u odnosima u najkrupnijem planu zapravo su stvarni ciljevi jedne interesne skupine koja trenutno boravi u sivoj zoni prelaznog perioda zvanične, javne politike, koji se zapatio u odsustvu nove vlade i novih, konkretnih usmerenja države i njenih institucija.
Srbija ne pripada svetskom tržištu, nije globalni igrač i skupo plaća svaku svaku alavost kojom se lokalna pitanja izmeštaju na onu stranu stvarnih domašaja politike, ekonomije i kulture. Titova Jugoslavija se pogrešno svrstala, i uz Sovjete i, docnije, uz Treći svet, dok su se ljudski viškovi u ekonomiji, politici i društvenim odnosima iseljavali na Zapad, ili u prekookeanski britanski komonvelt, često u nepovrat. Nije čudno kad neki ludak na vrhu prosvetnog sustava zaustavi ulazak informatike u škole. Jugoslavija se nasilno raspadala od kraja osamdesetih po dubokim šavovima ne etničke distance i nacionalnih netrpeljivosti, nego upravo duž razvalina sistemske zaostalosti, siromaštva, neznanja, primitivizma i odbijanja pripadnosti civilizaciji. Istovetan je smisao kulturnog relativizma koji silovatelje i Kelna smatra primercima jedne izuzetne antropološke matrice, neophodne u izgradnji nove evropske različitosti, i kulturnog relativizma koji Srbiju svrstava u milje azijskih ili latinoameričkih kolektivističkih manipulacija čija su ukupna ishodišta u kolektivnim ljudskim tragedijama.
Evropska integracija u globalnom smislu definitivno nije prioritet Srbije, i samo u tome su u pravu medijske nakaze koje nas guraju u izolacionizam, bedu i onu Rusiju koju vide, priželjkuju i uzdižu u njenim najgorim političkim osobinama. Integrativni prioriteti Srbije podudarni su sa obimom njene spoljne trgovine: ex-YU, Italija, Austrija, Nemačka… (Svih deset istočnoevropskih i levantskih država je prilikom ulaska u EU 2004. imalo nekoliko miliona stanovnika manje od Nemačke same.) Donacije Norveške ili Japana nisu mogle kriti bilo kakve zadnje namere, ali su nas takođe podsticale na društveni razvoj i integracije.
U drugoj smo polovini druge decenije XXI veka. Klasične političke podeljena vlast i opoziciju obesmišljene su težinom i složenošću zadataka koji su pred nama. Ako nas nova hipsterska generacija, osumnjičena za kolaboraciju sa Amerikom, pokušava vratiti vrednostima komunizma i socijalnog rasipništva, tu nema suštinskog odstupanja od narodnjačkog radikalizma koji je Srbiju čuvao u bedi i neznanju. Na drugoj strani, od pobednika na izborima se očekuje da potvrdi kako su prevremeni izbori zaista imali smisla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
