Neznano neznanje

Verovatno imamo bar neku predstavu o tome (ili ne), ali kad te stvari procure, zabole ili zaškripe – odlazimo do automehaničara, lekara ili nekog sličnog majstora za mašinu, telo i dušu. Međutim, jednako tako ne znamo mnogo ni o idejama i konceptima koji su u samom jezgru ili osnovi politike. O slobodi, jednakosti, moći, pravdi, društvenoj klasi, legitimnosti i tome sličnom. Zapravo, blage veze nemamo o njima. Ali, to nas nimalo ne sprečava da sami sebe smatramo turbo kompetentnim za te pojmove i ideje, naprotiv. Pa o njima ubedljivo raspravljamo po kafanama i frizerskim salonima, te Fejsbucima i Tviterima. Dok mislimo i da posve obavešteno glasamo na dane parlamentarnih i drugih izbora, čim nam poprskaju kažiprst onim radioaktivnim čudom.

Društvo nije u naročitom problemu ako mi, Petri Petrovići sa uplatnica, pojma nemamo o teoriji struna, jedinici prirodne selekcije ili o nanotehnologiji. Jer, time se bave neki naučnici, inženjeri i eksperti, hvala im na tome (valjda). Ali, mi znamo da te stvari ne znamo, pa se u njih ni ne mešamo. Međutim, jesmo u kolektivnom problemu ako ne znamo ništa o politici – a ne znamo da o njoj ništa ne znamo. Dok se u politiku i te kako mešamo, a i ona se meša u nas. Drugim rečima, ne razumemo se u cepanje atoma, ali zato i ne radimo u Cernu ili u nuklearnoj elektrani. Samim tim je i naša odgovornost nula. Ali, ne razumemo se ni u politiku, dok živimo i radimo u demokratiji. U kojoj je odgovornost upravo na našim neukim leđima.

Društveni je problem kada blage veze nemamo sa elementarnom političkom pismenošću, dok istovremeno ni ne znamo da te blage veze nemamo. To je ono što je svojevremeni američki ministar vojni Donald Ramsfeld vešto nazvao nepoznatim nepoznatim, iako su o tome govorili i mnogi pre njega. Postoje poznate nepoznate (npr. teorija struna), ali i nepoznate nepoznate (politička teorija). Naprosto, nesvesni smo oko toga da smo nesvesni i politički nepismeni. Baš poput noseva, palaca i anusa, mi imamo i svoje stavove, mišljenja i smatranja, što je okej. Ali smo zato u mračnom neznanju oko sopstvenog neznanja. A to nevidljivo masovno neznanje je osnovni problem politike i demokratije u Srbiji, kao i u Evropi i Americi i posvud.

Uzmimo bilo koju političku aferu ili politički fenomen kao primer. Partijska preletanja, fantomke i rušenja u Savamali, lažne doktorate, izborne rezultate i osvojene mandate, odnose sa Hrvatskom, rezolucije o Srebrenici, Paradu ponosa, odnos prema Rusiji, (ne)ulazak u NATO, nezavisnost Kosova, status Republike Srpske, ulazak u krnju EU iz koje Britanci izlaze. Naš odnos prema tim pitanjima najčešće nije odistinski obavešten ili utemeljen na znanju. Već on zavisi od naših dubljih ideoloških predubeđenja ili od prostih refleksnih odnosa prema političkim figurama (Vučić, Obama, Dačić, Putin, Tadić, Merkel itd), odnosno prema političkim simbolima (Amerika, Hrvatska, Evropa, Rusija itd). Ponekad o politici razmišljamo našim sasvim specifičnim novčanikom, ponekad prenapučenom televizijskom propagandom, ponekad su nam neko ili nešto jednostavno (ne)simpatični ili odurni. A ponekad prosto za mišljenje priupitamo muža.

A ovo nije dovoljno dobro. Jer onda postaje moguće da nas plaše ili teše Evropskom unijom, stranim investitorima, rasipničkom javnom upravom, tajkunima, Amerikom i NATO alijansom, Balkanskim prolećem i državnim udarima, cenzurom ili odsustvom cenzure. Ili da po istom receptu građane Evrope i Amerike plaše briselskim birokratama, teroristima, Kinezima, Meksikancima, Grcima, izbeglicama, migrantima i svim ostalim političkim babarogama. Dok opet ljude po Bliskom istoku, Kini, Rusiji ili Severnoj Koreji plaše kojim već nekim njihovim dežurnim motivima i fikcijama. Sve je to moguće zato što, još jedared, o politici i osnovnim političkim pojmovima jebenog pojma nemamo.

Kako onda razbiti taj krug nepoznatih nepoznatosti, tog neznanog neznanja? Naravno, znanjem i obrazovanjem, a kako drugačije? I to znanjem i obrazovanjem iz političke filozofije i političke teorije. Najmanje 2.500 godina ozbiljni i suvisli ljudi, od antičko grčkih i rimskih trgova, pa do amfiteatara po Harvardima i Kolumbijama, mudro raspravljaju o tome šta je to dobra vlast. Šta su to pravda i pravedno, šta je pošteno a šta ne, šta su to moć, zakon, klasa, tradicija, ideologija, legitimnost, nasilje i politika. Politička filozofija i teorija je ona koja vešto raskrinkava i demistifikuje ideje koje se iznose i odašilju po predizbornim kampanjama, TV duelima, političkim manifestima, partijskim programima ili konferencijama za štampu.

Zamislimo samo društvo u kojem će svi građani prozreti tu (ne)veštu ideološku, propagandnu ili marketinšku maglu koja nam se servira i koju sada halapljivo gutamo poput sladoleda u julu ili hladne sarme posle izlaska? Na primer, antičku Grčku. U Atini u 4. veku p.n.e, na oko svakih devet dana, sastajalo se demokratsko veće sa više od 6.000 (slobodnih) građana. Oni su dugo diskutovali, argumentovali i na osnovu toga odlučivali o svemu živom, od stupanja u rat i vojne saveze, pa do vodovoda i kanalizacije. Uzgred, antički Grci bi sve naše moderne demokratske sisteme svakako o(t)pisali kao oligarhije, a ne kao demokratije. Zato što u odabiru svojih vladalaca sistematski favorizujemo nekolicinu, obično plutokrate ili bogataše, umesto istinske većine.

I zato su u antičkoj Grčkoj na ceni bili upravo znanje, retorika, umeće dijaloga i argumentovanja u jednoj tolerantnoj i slobodnoj atmosferi. I otud je Aristotel čoveka nazvao političkom životinjom, tj. bićem koje živi u zajednici. Zbog čega je zatim i suvislo da čovek o toj zajednici i o tom političkom životu nešto i zna. Čitavih 25 vekova kasnije, zašto ne bismo upotrebili ovaj model, nalazeći se pred izazovima pred kojima se nalazimo? To naravno ne znači da treba da prosto prepišemo antičke modele, posebno zato što, za razliku od matorih Grka, srećom (i valjda) verujemo u apsolutnu jednakost svih građana nezavisno od njihovog pola i porekla. Suština je u tome da u našoj kulturi vratimo ili obnovimo značaj znanja iz političke filozofije. Umesto dominantnog insistiranja (jedino) na ekspertskom, tehničkom i praktičnom znanju iz raznog programiranja i ostalog inženjeringa, dok se podrazumeva da o politici i njenim konceptima svi znamo sve sasvim dovoljno.

Zato je važno da po našim osnovnim i srednjim školama raskrinkavamo osnovne pojmove politike, da učimo kako da meljemo na sitno sve one budalaštine o kojima slušamo u vezi sa državnim budžetima, političkim koalicijama, referendumima, aferama i ostalom po novinama i televizijama. Možda nam fali obavezne Informatike, ali još više manjka političke filozofije. Nekakav suvoparni Ustav i prava građana po gimnazijama naprosto nije dovoljan. Stotinu mu Kjerkegora, već tolerišemo veronauku po školama, koja van sumnje nudi jedan iskrivljeni, pristrasni, anahroni i retrogradni pogled na svet i društvo. Nije li vreme da omladini ponudimo i mnogo slobodnije i kreativnije perspektive koje će im pružiti šansu da svoj pogled na svet i život odaberu sami? Da budu materijalisti ili idealisti, racionalisti ili empiristi, da u civilizaciji vide jedno dno kao Ruso ili jednu sjajnoću kao Hobs? Da im svet bude najbolji mogući kao Lajbnicu, ili tek apsurd, besmisao ili težinjanje kao egzistencijalistima?

Ukoliko građane još u mladosti izložimo (političkoj) filozofiji, mi im time nutkamo fantastičnu svest o saznajnim, logičkim, etičkim, estetskim i političkim dimenzijama života i društva. Na ovaj način obrazujemo demos u našoj demokratiji. A onda će nam i demokratija jednom zaličiti na nešto. Osnažujmo ljude u tome da svoje ideje jasno izražavaju i pošteno procenjuju, da ispravno rasuđuju i da poštuju različitosti. Jer politički pismeno i obavešteno društvo kvalitetnije raspravlja i debatuje, pametnije glasa i referendumaši, i glasnije poziva političare na odgovornost. Jedino nas politička filozofija uči toj ključnoj veštini da mislimo kritički i da suvislo razgovaramo o političkim temama. Umesto Novaka Đokovića, ponudimo Sokrata kao uzora ili idola – jednu sumnjičavu figuru sklonu dijalogu, argumentima, dokazima i znanju. Dotični je znao da ništa ne zna, odnosno bio je svestan granica sopstvenog neznanja. Razaranje matrice neznanog neznanja preduslov je za dobru vlast i dobro društvo.

Jer, društvo je samo jedan nesrećni, nelagodni, ali i neophodni kompromis, zbog čega su znanje, informisanost, kritičko mišljenje i filozofska kultura dijaloga neophodni za njegov uspeh i blagostanje. Poenta je u tome da postavljamo pitanja, da kritikujemo i rovarimo, zato što, kako veli Sokrat, filozofija započinje čuđenjem i zapitanošću. Uostalom, svi bi strastveno voleli da promene svet, ali ne znaju baš ponajbolje kako to da urade. Politička filozofija nam može i mora pomoći u tome. Ona može da otvori i obogati umove naših tinejdžera i svih koji se tako osećaju, a zatim i da unapredi našu političku kulturu. Nastavnici, vaspitači i pedagozi zato moraju da usmere i ohrabre onu prirodnu detinju i mladalačku radoznalost za društvo i svet oko sebe, kao i da nauče omladinu kako da pravilno misli i logički zaključuje o društvenoj stvarnosti. Da neznano neznanje pretvori u znanje, u preuzimanje odgovornosti i političke sudbine u svoje ruke. Tek tada možemo transformisati našu politiku u nešto što će nas učiniti zadovoljnim i srećnim.